Tj. zna se ko to može:) A On je samo jedan.

Jedino što mogu reći jeste da, ako već komuniciramo, posveti se onom gore što sam kandidovala za temu. O tome ne rekosmo ništa, a ništa je i ono što napisasmo u tom međuvremenu. Da li sam „pjesnikinja” takođe nije tema, a tvoju duhovitost ne razumem. Glupa sam, dibidus.

lol

Pa, da te utešim, ni ja ne znam kako da sama sa sobom izađem na kraj, tako da slobodno diži ruke, man' se te ambicije, jalov posao:) Meni samo On može da doaka, gori je od mene, vidim ja:(

vidi sto voli da cuje da je pametna, odmah kez nabaci

*****

Priznaću, nasmejala sam se - bilo mi simpatično, tek kad sam shvatila da si „gore kandidovala za temu” razumela kao poziv da na drugoj temi („Nedostaje mi naša ljubav”) razmenimo misli. Ne, rekla sam ti na lep način da ovde sa tobom neću da komuniciram ni o čemu drugom osim o „Možda nas bude...”

Malo ko me obraduje kad kaže da sam pametna, nemam potrebu da čujem ono što znam. Bez izuzetka, obraduje me ko zna, ume i hoće da mi kaže ono što o sebi ne znam - a ne prija mom prefinjnom čulu sluha.

Lepo vreme, odoh.

Da, ima ljudi koji bi sa nama pričali ali na način da oni govore, dok mi ćutimo, pa im onda dođemo kao neki objekat radnje izvršenja, preko koga zadovoljavaju vlastite potrebe. Otprilike, tada budemo kao da smo stvar, jer nije važno, niti može biti važno da li bismo i mi sami, kad već neko želi da razgovara sa nama, imali neku ideju o čemu bismo zapravo pričali. Objekat ne misli, on, naprosto, samo egzistira radi tuđe potrebe i kako takav nema drugu svrhu.

Nisu takvi ljudi gusto posejani, ali ipak niču, valja da ih ima ako ni zbog čega drugog onda zato da možemo, videvši kolika su napast sami za sebe, ne za nas, da ohrabrimo sebe da eventualne kapacitete te vrste ne otvaramo, ako ih imamo. Jer, dobro znamo kako je biti objekat radnje izvršenja nezasite duše, gladne poštovanja, uverene da se ono nalazi u nama, bilo kome drugom, svuda, samo ne u njima. Šta god da kazali, kako god da se postavili, sve je uzalud. Reči se odbijaju jer objektima radnje izvršenja nije dato da misle, kao takvi imaju um koji je, manje više, građe jednog prostog sunđera na dnu mora, te služi samo za upijanje. Sunđer nema šta dati, on prima, zato ga bombarduju i, u svemu tome, čak ni to da li postoji ikakav kapacitet primanja - nebitno je. Umišljeni akademici za monologe nisu sposobni da posumnjaju da im reči ne bubre punoćom već, prazne, jalove, isušene, kao roj muva tumaraju svetom van kapije kroz koju bi da prođu.

Znam kako zuje muve. I koliko je kompozicija njihovog leta daleko od improvizacije, kao mogućeg vrhunca lepote koja ima granice da ih ne bi imala. Ponekad, kad ta mala leteća napast poželi da se posadi u zenice, u pogled, odmahnem rukom i zucnem koju. Tek, da se zna da, mada objekat, čovek sam ukida svoju slobodu, drugi nema tu moć. U to ime, nepoznata ženo, provodim se lepo i bez tvojih napora, jer jesam privilegovana među ženama. Onu vrstu radosti koju sam na ovoj temi pomenula oduvek imam i stalno mi je, živu i punu, darivaju mnogi ljudi. Ne samo On, ali i On, naravno. Potomstvo, preci, prijatelji, kolege, poznanici, komšije, saučesnici u letovanjima, na koncertima itd... Svuda ima ljudi koji umeju da mi kažu: Zasviraj, pa za pojas zadeni. Mnogo ih volim, bez njih, život bi bio samo pustinja.

A ti? Pišem, evo, u poslovnoj pauzi, relaksiram se, ovo je samo net, tastatura, monitor, lep predah u lepom danu koje, oboje, i tebi želim. Daleko smo nas dve, draga moja, da bi me dotakla da te dotaknem. I nijedna od nas ne gubi, svaka ima svoje sazvežđe u kome je Zvezda Danica.

Pozdrav.