Sastojci leta



Svuda su još tragovi oluje od prošle noći. Idem i razmišljam. Slomljene grane, prazne ulice, pesak otpao sa prastarih, polupropalih fasada. Vučem se ulicom i zavirujem u dvorišta. Ta stara dvorišta jesu poslednji tragovi meni poznate ljudskosti pvpga kraja, poslednje što još nije srušeno, poravnato i zamenjeno ogromnim zgradama, nabreklim i voluminoznim kao patkaste usne starleta.

Leto se sastoji od mirisa. Mirisa lubenica, mirisa blatnjave rečne vode. Na kraju, mirisa paprika koje se peku u nekom skrivenom kutku zgrade. Ti mirisi znače mir, znače da nema škole i pakla dnevne prinude.

I zvuci su sastojak leta. Najbolji zvuk leta je tišina, jer svi su otišli na daleka mora, na popularne destinacije i odatle šalju samo slike. Internetom putuju dovedimenzionalni opisi preplanulih, tela, pixeli sjaje, ali originali su nestali. Nema ih ovde. Nema ih nigde. Bolje da ih nema.

Dobro je ne otići nikuda. Ne biti na zlatnim i bisernim obalama. Ne sedeti na platnenim stolicama i ispijati koktele. Ne posmatrati mlada prelpanula tela. Ništa.

Nego, nogu pred nogu, ovde u kraju lutati. Ne tražiti Sveti gral, ne očekivati, ne nadati se mnogo, ili još bolje, ostaviti svaku nadu. „Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz spiska živih”. Tako je dobro, nema više nerviranja. Može li čovek stvarno da se prepusti kad neko umire? Ili mora da se prepusti, jer ne postoji nikakva druga mogućnost, nikakav drugi put. Samo lagano suočavanje sa neminovnim tokom vremena.

Samo, nogu pred nogu, tako... Tražiti milost u pogledu svake ulične mačke. Gledati gore u oblake koji ubrzano teku nebom kao sante leda u nekoj sibirskoj reci. Najlepše je leto bez leta. Prijatna hladnoća na rukama i ramenima.

Mentalna vežba jeste dozivati izgled mesta kakvo je bilo dok se još ne behu pojavile mašine, investitori i besmislene betonske kocke. Sve je teže dozivati prošlost.

I kako to da svi upadnu u istu klopku? Negde posle pedesete, probude se jednog jutra i u glavi im se polako kristalzuje svest o tome da u svom životu ipak neće stići da urade sve što su planirali. Neće biti vremena. Posao će ostati nezavršen. I to nije najstrašnije. Mnogo gori je onaj konglomerat neispravnih i pokvarenih delova tela... Zubi koji se kvare sve češće, proširene vene. Neko je ćelav a neko samo sed. Neko se trudi, neko se ne trudi, ali u klopci su svi. I to stanje je krajnje i konačno.

Nema smisla mnogo pričati o tome. Oni koji još nisu u klopci neće te razumeti. Bilo kakvi opisi i upozorenja neće pomoći, jer i oni idu istim putem. Svi idu istim putem. Onda je to... Put?

Onaj put o kome su pisali filozofi. Ne put kojim se redje ide, već put kojim bez izuzetka idu svi. Samo to? Samo tako malo? Zar je to sve?

Postoji osećaj pod prstima, ili kad hodaš. Sve je u redu, dobro je. Tajanstveni prolazi i zidovi. Čudni krovovi na koje si se peo, nekada davno. Oni koji su izgledali ogromni i visoki, sada deluju tako mali i nikakvi. Ništa posebno. Ali barem imaš daleke krovove u sećanjima.



MC