Ona

Komšija, to je ona, čuo sam je. Znam da je ona. Iz srednje škole. Moja prva. Čuo sam je. Jutros. Od vrućine nisam mogao da spavam, i onda...

Ništa isprva nije bilo, samo povremeno ovi što pale kola, turiraju, odlaze. I onda tišina, tišina, nepodnošljiva tišina. Pa svi su otputovali negde danas.

Tako je počelo. Neverovato glasno. Stenjala je, jecala je, jaukala. Kao da je kolje taj njen, kao da je ubija. Toliko je bila glasna, toliko prisutna, komšo, kao na uvo da mi se jada, kao na uvo da mi jeca, urliče, psuje, viče da ga voli šta li.

Zaledio sam se. Toliko snage, toliko izrečenog u neizrecivim grlenim glasovima, u nerazgovetnosti sve jasno kazano. Ježio sam se. Bilo me sramota, kao da sam i ja tamo, kao da ležim pored njih, pa ona meni sve to stenje i viče na uvo. Osetih se kao d apadam, kao da propadam, kao da taj zvuk dolazi iz neke provalije i vuče me da padnem i ja.
Pa da li je normalno to, moj komšija.

Ustao sam, otišao na prozor, ništa nisam mogao da vidim. Sumnjao sam na otovorene prozore, preko puta. Vrućina, svi spavaju sa otvorenim. Cela ulica je odzvanjala, tresla se od nje. Bilo mi je neprijatno, kao da je gledam. Ne znam kako nisi čuo.

A toliko vremena je prošlo. komšija. Znao sam još tada, da je bila zaljubljena o mene, ali mislio sam da treba da ispadnem mačo, pravio sam se lud. Nisam znao da cenim, samo da iskoristim. Sada znam, ali kasno je sada, komšija. Dvadeset godina prati me njen glas, to jecanje, ta čežnja. Zatvorio sam prozor, bilo mi neprijatno.

Možeš misliti, tako mi je blizu, prekoputa, ali ne mogu do nje. Ima je neko drugi. I ona ima nekog. Sve sam šanse propustio, ne mogu još jednom da živim. I da, sada mislim i da cela ulica zna da je to ona.

MC