Kad smo postali poluunisteni instrumenti

koji su samo jednom i samo nakratko

držali kursa, pa odustali?!

Ne znamo tren kad se to dogodilo,

ili možda znamo da to bese onda

kad smo shvatili da smo samo sicusne

mrljice u okeanu, na planeti koja nije

ništa drugo do sicusna mrljica u svemiru?!

Ali, zar i drugi nisu?

A, lica blede...

Ili, možda onda kad nismo umeli izvaditi

balvan iz oka svoga, da bismo videli česticu,

tek trun samo u oku onoga drugoga?!

Ili, i onda kad smo se dobro poznavali i

mogli voleti ali nikad jedno drugom verovali?!

Ili, sto su po nama dugo padale hladne kise

pa su nam lica postala obične hladne marionete?

I sad ne možemo izbeci ovaj tren

strasni tren kad shvatimo da bismo želeli

da je zaista bio predvidiv i običan kao bilo ciji...

A lica blede...

A bili smo samo gospodari svojh misli

koje su od pakla stvarale raj, od raja pakao..

Sad su ta lica, lica neznanaca uprkos tome

sto ponekad zasija i sunce, i sija, i sija,

kao da nikad ne može prestati, jer su naše oci

oci vuka uhvaćenog u reflektore...

Lice koje dolazi nikad nije ono

koje nas je jednom napustilo...

Jer, lica blede..

(Biljana)