Naš junak se nudi da naruči i za Igora jedan koktel.
„Ah, ne, skoro sam stigao sa Kube, ne mogu da pijem ovaj domači bućkuriš, posle onog autentičnog kubanskog Mohita.
”Bio si na Kubi?„, Nataša je sva očarana.
Igor oseća da njeno pitanje nije samo pitanje.
”Da, bio sam nedavno na Kubi, već treči put. Ne mogu da zaboravim to ostrvo, sve je jeftino i dostupno. A te Kubanke, tako su otvorene. Daš im neki stari modni časopis i sprijateljiš se sa njima. Oni tamo maštaju samo o tome da budu zapad, da budu kao mi, da i oni idu na letovanja, a ne samo da kod njih dolaze turisti koje moraju da opslužuju i da ih zabavljaju. Da žure na posao, da postanu poslovniji…„
Naš junak pokušava da ispadne pametan: ”Ja čitam da je kod njih najbolja zdravstvena služba, na zapadnoj hemisferi, ne verujem da su spremni da odbace baš sve što imaju„.
”Ah, koga je briga za zdravstvenu službu, možda penzionere. Kad si mlad, pa tada jedino želiš da budeš Amerikanac, da budeš pobednik, da budeš „on the road”„.
Gleda značajno u Natašin duboki dekolte..
Naš junak, guta knedlu, gleda u čašu Mohita.
Nataša je sa toliko pažnje slušala Igorovu priču, poklanjajući pripovedaču najlepši osmeh koji je mogla da proizvede svojim facijalnim mišičima..
Igor hvata taj osmeh i pogled I sve.
”Ima toliko veselijih mesta u ovom gradu, gde ljudi plešu i vesele se.„, kaže on.
Na našeg junaka ta izjava I nije ostavila baš neki utisak, ali Nataša gleda zainteresovano. Veoma je zanimaju takva mesta.
”Mogli bi da odemo u klub Zafir ili u Sintagmu, ili u Seansu„, pominje on imena šik klubova.
”Da sam ja na tvom mestu„, obraća se Igor našem junaku, našao bih sto u Zafiru, naručio šampanjac za ovu lepoticu”.. kombinuje Igor.
Nataša je sad več sasvim opijena.
Naš junak samo sabira i oduzima u sebi. Razmišlja o tome kako je pomenuta predstava sa šampanjcem skupa, a uz to i besmislena. Debor bi rekao da se radi o konzumaciji, o tome da šampanjac konzumira njih, a ne oni njega. Ali Debor nij izlazio sa današnjim devojkama, Debor nije pasionirano gledao anglosaksonske naučne emisije koje su učinile da naš junak duboko veruje u priču o alfa mužjacima i alfa ženkama. Evo, alfa mužjak, to vam je onaj glavni, oko koga se sve ženke vrte, a dominantna ženka, to vam je najbolja ženka. i oni se pare i imaju alfa potomstvo.
„Ja bih ipak da ostanem ovde”, kaže naš junak. „U jedan posle ponoći će biti projekcija ”Procesa„, ona stara, crno bela verzija od Orsona Velsa, što je snimana u Zagrebu početkom šezdesetih..”.
„Ja bih radije da plešem, i to sada”, kaže Nataša. Ona razmišlja o novoj perspektivi, o novoj opciji koja se otvara pred njom. Opcija ima mnogo, a ona je samo jedna: odlučiti se jeste teško i ona će dopustiti emocijama da joj pomognu. Da emocije odaberu opcije.
Igor je stvarno tako „otkačen”, opušten… i to sa šampanjcem... Ona ne voli šampanjac, ali šampanjac je skup i onda je sve to sigurno dobro.
„Da”, kaže Igor. „Idemo odmah, a ti možeš da nam se pridružiš posle projekcije. Valjda nisi zatucan, valjda ti ne smeta da ona ide sa mnom?”
„Ne, ne smeta mi”, kiselo kaže naš junak, „razmišlja kako on nikako nije alfa mužjak”
Nataša je sad uverena da je ispravno postupila. Moraće češće da se prepusti emocijama, da malo olabavi kontrolu, u svakom slučaju je na dobitku, upoznala je ovog Igora. On ima novca i to je dobro.
Onda oni usatju. Igor oblači kaput i pomaže Nataši da se ogrne.
„Ćao”, kaže Nataša našem junaku.
„Ćao”, odgovara on.
Kao da je neko zatamnio sliku. Kako su sada mračne i nestvarne slike iz kafea na «Sen-Žermen-de-Preu».Nestvarni crno beli kadrovi mladih koji nešto žustro diskutuju. Pa mladalaćki lik Mišel Bernštajn, tada samo buduće supruge Gi Debora, pa veliki portreti zadovoljnih potrošača u pordavnicama nameštaja.
Naš junak shvata da nije pobedio on, da su pobedili oni i da on nije pravi situacionista da nije autentičan. Depresija, slatka depresija,slatka nepokretljivost čula, neka želja da se vrati nepostojanju, da se pretvori u tačku da ga nestane za ovim stolom, da konobari psujući pronadju samo dve čaše, jednu, Natašinu sa nepopijenim Mohitom, i drugu njegovu, praznu, i da da ga dugo proklinju jer je otišao, a da nije platio. I samo da ga nema, da ga nestane, da se anihilira... U tom slatkom snu o samosažaljenju on veruje da je žrtva, Nataša je pronašla drugog i boljeg. To je logika stvari. Ona je neumnitna. On više ne veruje da su situacionisti u pravu. nema spontanosti, nema ljubavi. Samo novac, interes i geni. Sa strpljenjem monaha on to seve sebi ponavlja.
Po ko zna koji put vidjeni fragmenti Deborovih «Urlikanja» na projektoru iznad vrata ga ne privlače. Mogao bi potražiti Natašu, kleknuti pred njom i napraviti scenu, ali to je samo u domenu zamišljanja. On neće juriti za njom. Posle projekcije «Proces», možda i pre toga ide kući da spava.
Vreme prolazi, dvanaest sati se približava, trenutak u kome se svi živi grle i žele jedni drugima sve najboje i najlepše i puno zdravlja u Novoj godini i tako dalje. Reski zvuk petardi koji dolazi spolja sve je jači i sve je nepodnošljivije sedeti ovako.
«A gde je Nataša sada?», pita se plačno naš junak, zamišljajući svakovrsne scene, opravdavajuči je govoreči sam sebi kako je Igor sin bogataša, koji može da putuje i uživa. Koji ima skup automobil i koji svašta ima, i Natašu kraj sebe...
I u tom nabrajanju, tom računovodstvu, u kome naš junak šapće sebi šta nema, šta ne poseduje, a šta imaju drugi. stiže i ponoć, veličanstvena i dugo čekana, sa poljupcima, vatrometima i zdravicama.
Poput balkanskog pijanca iz starih filmova, naš junak udara glavom o sto, svestan da niko neće čuti taj udarac čeone kosti u polirano drvo. Drugačije se ne bi ni usudio.
«A nemam čak ni hobi», kaže sumorno samome sebi, jedva savladavajući bol.
MC