ОНЕ КРВАВЕ, ЦРВЕНЕ, ТОПЛЕ ШУМЕ
Tanjuska-c
(na)
22. april 2016. u 15.51
ОНЕ КРВАВЕ, ЦРВЕНЕ, ТОПЛЕ ШУМЕ
Надежда чује грају у селу, помери црвено беле кариране завесице. Тргне је дубок кашаљ горштака у бунилу. Опет спомиње и Пуковника Ауреалијана и лед. Понавља по неолико пута као молитву. А очи не отвара. Већ је месец дана прошло, нико да дође по њега. Звали болницу неколико пута, пуни су кажу, нема места. Само за критичне. Џабе ветеринар моли, преклиње, објашњава. Није човек биће предвиђено да лежи. Муче се и он и Надежда са сондом кроз коју уливају кашасту храну. Отвориле му се ране од лежања по телу, гади се Надежда од њих, па их ветеринар сам санира. Неће паре да узме али на њено наваљивање понекад попусти.
Топло је у дединој кући. И кућа се смирила, не испушта оне усамљене јауке и отужне самртничке мирисе. Подмладила се, чиста је, сјајна, мирисна. Дрво продисало, урамљене фотографије прогледале. Мирише свугде камилица. Трава , нана и босиљак. Мирише на женску руку. На добру душу. Срећна је кућа са Надеждом М. Срећна је и дими се понекад кад се пеку жуте роге, паприке и када се кува ручак. Шири се дим и дими са другима у селу. Чуде се друге, још живе куће како жена зна да кува. Чуде се и како је дедина кућа устала онако оронула, све куће другарице мислиле су да је кућа увенула од жалости што су је оставили саму.
Ноћу док Надежда спава, куће успављују једна другу, такав је то обичај у овом селу. Причају приче које је Миле Блента започео, а спавачи и сањалице их слушају мислећи да то они онако сањају. Цело село се успављује, као што се некада и Надежда успављивала. Није Миле отишао нигде далеко, ту је он, у диму кућа, у мирисима воћака и борова. У сељачком зноју и муци покошеног сена.
Од како је дошла, Надежда сваку ноћ сања војника огрнутог војничким капутом, са шајкачом на глави. Ево и сад је превари сан, измаче јој се завеса из руке, спусти се на отоман и усни сан.
Везе. На белом платну пупе латице ружа и пупољци. Везе мушку кошуљу. Лето је а благи поветарац пролази кроз прозор. Сунце јој купа руке, краве рикну само да се јаве, дедин шарпланинац кидише на усамљене пролазнике. Цврче цврчци. Велики дрвени сто у главној соби прекривен везеним стољњаком. Седи она на супротном делу зачеља где је увек седео деда. На његовом месту седи војник. Цупка прстима , полако по столу, једном руком се подбрадио. Прича нешто неразумљиво, као да рецитује. Подсећа је на горштака, једино нема бркове и браду. Војник је весео, али некако сетан. Кашље. Погледује кроз прозор у удаљена брда и шуме.
Јесен и живот без смисла. Вучем се по кафанам, Седнем до прозора и загледам се у маглу и у румена, мокра, жута дрвета. Где је живот? Оне крваве, црвене, топле шуме, непрегледне пољске шуме, како ме уморише. Војник сам, о нико не зна ,шта то значи.
Надежда слуша тихи глас војников. Убоде се, капљица крви обоји једну ружу. Војник је не види, гледа неде далеко кроз прозор у далека брда и шуме. Хтела би нешто да му каже али никакав глас не излази из њених пурпурних уста. На трен учини јој се да је војник у болничкој спаваћици на цветиће. Насмеши се Надежда, а војник скреће поглед са удаљених брда ка њој Гледа право у врхове белих зуба који ничу уз осмех.
Топови грувају. Неко слави рођендан. А како сам се родио ја? Отац ми беше певао песму и залепио тамбурашу на чело...болести ми беху најлепши доживљаји.
Надежди је све то што чује познато.
Војник је сећа је на њен крај, на бескрајну равницу где је одрасла. Блатњаве јесени и прашњава лета. Село код другог деде и бабе.Мириса влаге који је избијао из дебелих тучаних блатњавих зидова. Војник наставља своју причу а у очима лепршају слике жутих дуња и ледом окованих прозорских окана. Мирис бакине супе и дедине пиљевине, столарског алата и китникеза. Често је мајка остављала на салашу. Онда би је једно време заборавила, а она би јурила са сеоском децом по прашњавом путу. Сећа се једног Ускрса када је зелена трава била висока као и њене ноге до колена. Брала су деца зелену траву у корпице слагала. За зеку. За кувана шарена обојена јаја. Воз се огласио негде у даљини, Црквена звона су била радосна, а звук звона јасан и пун. Тај дан је остао у њеном сећању за цео живот, све је било чаробно и златно мило Сунце, и мека зелена трава и колачи које је бака направила. Тог дана имала је осећај да су сви око ње срећни. И кокошке и гуске и дебеле свиње и ласте испод олука и две роде које су свиле гнездо на сеоском млину. И тек процветале вишње. Тог дана док је лежала на трави са погледом у плаво небо без иједног облачка, знала је да је цео Свет постао за тај један, само један трен савршен, усклађен у свој лепоти, умотан њеним осмехом и обојен њеним плавим очима. Тог дана рекла јој је бака васкрснуо је Божији син, Исус Христ, који је умро да би све нас спасио. Тог дана само тог дана и само на један трен имала је осећај да је у рају, јер тог дана пчела је било више него икада, зујале се испод плавог неба , слетале на тек испупеле вишњеве беле цветове. И тог дана све је имало смисла, и небо и трава и пчеле и Сунце и она. Надежда М.
Tanjuska-c
(na)
22. april 2016. u 15.52
Бунца грозничаво војник.
-Ко си ти? Ко си ти, са топлим,жутим очима у вечерњој магли? Зар нисам још толико болестан и нежан, да те додирнем. ...Зашто ме гледаш тако мило? Твоја блуза пада ми на главу, што гори и мучи, грознице ме тресу. ...Мени је чисто жао што нисам умро ,али то чини јесен. То млако сунце што тече по кућама белим и чистим, шта хоће оне шуме од мене ћено, тамо иза брда оне ме зову, оне се весело смеју са мном...Куда идем- ја немам никога у овоме граду, ја не знам пута.
Не зна ни Надежда М. Зажмури на трен , јави јој се лик мужа. Смеје се пакосно. Истетовиран је, страшне змије палацају језицима. Још увек га воли. Може ли се волети звер? Хтела би да пита војника у капуту што гледа у удаљена брда и шуму. Нема гласа. Плућа јој се надимају, хоће да пукну. Сваки удисај и издисај ствара оштар бол. Чује хук надошле воде, ваља се са брда и носи пред собом стабла. Удариће у кућу. Облива је зној. Умрећемо виче безгласно. Пада јој глава ка дрвеном поду, на трен угледа само плаво небо и белу цркву као месец који је заноћио усред дана. Затвори очи, не боли ништа. Отвори их и угледа војникове блатњаве чизме.
Умрла је и није дала да ме буде...Мати моја. Не, није љубав Бог ни животиња, ни лудило ; она је магла крви, младости и неба. Завије све, те је драго живети. Но магла остаје вечито тешка, пуна слати и бола и везана са небом.
Надежда М. Жели да утеши војника да ни њега неће ништа болети, жели да му викне из свег гласа да не гледа у она удаљена брда и шуме, јер бујица носи све пред собом. Понеће и њих.
Војник као да је чује. Скреће поглед са прозора и гледа у њене плаве очи. Смеши се. Она му прича о оном мајском дану , милион пчела и плавом небу. О рају и белој цркви што светли као Месец на сунчаном небу. Све разуме војник у шињелу, иако ни један глас не излази из њеног грла.