Turbulencija

On sedi u avionu koji se trese. svi putnici ćute, a čuju se samo oni koji povraćaju. Gleda kroy proyor u nadi da će ugledati nešto, ali napolju je sve belo, avion neprekidno leti kroz oblak. Ovaj službeni put mu nije bio potreban.

„Ulazimo u zonu vrlo nemirnog leta...” Tako je pilot rekao.To je bila kao pozivnica za nešto novo, za jedno novo pormišljanje stvarnosti, samog seve i svoje okoline.

„Vežite vaše pojaseve. Izlazi za slučaj opsanosti su dva napred i da pozadi...” Tako je rekla stjuardesa i to je podečanje doprinelo atmosferi.

Sad intenzivno razmišlja na novi način o životu, o životu kao druženju, o tome kako je ovaj let možda završetak, možda kraj druženja sa njegovom decom, ženom, roditeljima, prijateljima, svima... Svako druženje ima svoj kraj i gosti voljno ili nevoljno nestaju u beygraničnom okeanu samoće.

Ruka se drži za sedište ispred, znojava i hladna. Vetar opušteno, ali enegrgično baca avion, i gore i dole i desno i levo. Podiže ga i spušta. Pilot na trenutak ispravlja avion, a onda igra opet počinje. Oluja pobedjuje.

Može da misli o milion stvari, ali razmišlja samo o jednom, o mogućnosti da se njegov život okonča neplanirano, vrlo brzo, još malo, baš na ovom letu, u ovom avionu. „Život, to je biti zajedno sa drugima, da, samo to. Drugi nisu pakao kao je tvrdio Sartr. Sve je u stvari vezano za Druge. Biti sam znači biti mrtav, a to je biti stvar, stvar bez igde ikoga, bačena, zakopana stvar. Kraj druženja.

Njegova žena če vaspitati decu bez njega, on se sa njima neće igrati, neče ih ni izdržavati. veza sa njim biće nasilno prekinuta. Nikada više on neče reći ni reč svojim bližnjima. Šta je imao da kaže, rekao je. Ne kao u slučaju razvoda, čak ne kao da je nestao u nekoj prašumi, da je pobegao, izgubio se. tada bi postojala neka maglovita nada. Ovako, sve će biti izvesno. I izvesnost je vrsta smrti.

Teško je reći šta je dole, šta je gore, mali avion i dalje leti kroz oblake. Taman se smiri, onda ga okean ludog, uzvitlanog zraka odbaci nekud u stranu. I sve se nastavlja. Užas putnika je diskretan, ali opipljiv. Svako ćuti za sebe, kao u molitvi, pred bogom, u crkvi. Svako misli za sebe. Ako umru, umreće zajedno.

Zamišlja more ispod i valove i zid planina koji im se primiče. On zna da je on tamo. Kada slete, uradiće ovo i ono. ”Ako sletimo„, koriguje svoje misli. I ova uslovnost, ovo ”ako„ u toku njegovigh misli, ova nova dimenzija uznremirava i čudi. U stvari uvek je tako, kola mogu da vas udare, cigla vam može pasti na glavu. Ali sada, snaga elemenata. snaga vetra, znanje o ledenim talasima daleko dole, o stenama koje strpljivo podnose sve, iznad svega snaga oluje koju oseća u sebi, u svojim crevima, kostima, mesu.

Naš život je druženje, ako definišemo druženje kao zajedničko proživljavanje vremena i situacija. Čovek se ne može družiti sam sa sobom, takvo je društvo manje više dosadno jer o sebi sve več ynamo. Kapitalizam propagira individualnost, ali kapitaliam laže o samoći, o smrti, o blesti. Te stvari nisu uračunate u cenu koštanja kao ni osećaji prilikom ovakvog leta, ova uslovnost življenja.

Onda se kroz izmaglicu sve jasnije i sve bliže ukazuje moru. Sivo i mračno, prošarano penom. Valovi su lenji i spori. I sve su bliže.

Kako se avion približava moru vetar se smiruje. Ubrzo vide da lete iznad kopna. Udari vetra sad su slabiji. Polako se vuku iznad neke blatnjave poljane. A onda se ukazuje pista sa strane i moglo bi se reći da je sletanje ispalo prilično mirno.

Još razmišlja o uslovnosti života, o ograničenom vremenu. Šalje SMS svojoj ženi. Gleda primlje poruke. Izrazi brige, reči nežne. Potpuno iskreno nežne. Polako ustaje, polako ustaju svi. U potpunoj tišini, putnici napuštaju avion. Nema one uobičajene vreve i razgovora.

Primećuje da ne čuje dobro. To je normalno. I da ne hoda dobro. ljulja se kao mornar, ali nema veze. Više ništa neme veze i sve je dobro. Pokupio je stvari i prošao carinu. Nije u stanju da hoda. Plaća taksi, nije važno da li če ga pokrasti.

Kaže vozaču da stane izvan grada. Spušta se poznatim stazama. Počinje zimski pljusak. Niz potok je klizava, blatnjava staza. Nikiša ni ledeni vetar nemaju nikakav značaj. U stvari imaju, podsečaju ga na osećaj, na sve te osećaje. Na taj skoro opipljiv doživljaj života. Bujica velikom brzinom huči preko kamenja. Pena prska i vrti mu se u glavi. ”Život je velika stvar, najbolja koja može da se desi svakom od nas. Ni manje ni više.„.

MC
”