С' оне стране Липовице
Tanjuska-c
(na)
31. decembar 2015. u 00.35
- Име јој је Надежда М.
- Не сећам се да је покојни Милун спомињао. Умро јадник сам поред онолике фамилије. Дошли неколико дана после покопа. Све господа, не знају се ни прекрстити како треба.- гунђа човек великих шака , Игњац.
- Поп Василије муку намучио са њима. Једва се договорили за трошкове око сахране. Да не би ове унуке из Канаде не би ни паре скупили- кроз дим од цигарете промумља Сава Буђави.
- Дошла из Канаде
- А ти Милојко све знаш. Ко да си им адвокат.
- Јес ти чуо Игњац можда за Интернет? Да јеси знао би и ти. Видео сам слике на фејсбуку још пре него што је дошла на сахрану.А сећам је се још када је била клинка. .
- Да каже теби Сава Буђави, није ни та Канада рудник злата, нема тамо нико богатсво, тамо се паре крваво стичу.
-Ево га опет он своју тужну причу, вратише се у отаџбину само такви ко ти, пропалице и пијандуре- Игњац испија пиво у цугу
-Не знаш ти какав је живот у туђини. Чамотиња. Сиротиње више него у овој нашој јадној Србији. Једном на велферу, заувек на велферу. И тако све у круг. Не можеш ни ауто возити, ни путовати. Зато сам се вратио. За кога да стичем, све ми она курвештија отела. И онај изрод од сина.
- Ти Саво ниси одавно био у граду. Ниси приметио како се празне контејнери, све маторци свеже обријани, у белим кошуљама роваре и ваде бајат лебац. Остала им навика да се после бријања полију Брионом. На крај улице их осетим. Остале им залихе после рата, ћопави им набављао по јефтиној цени. Свака куће је мирисала на лосион за бријање и покошено сено помешано са слатким купусом. Ето то нам је дала револуција. - Милојко скида наочаре и брише очи рукавом, па онда стакло о карирану кошуљу. Вади брзо мобилни телефон, па прстом пређе неколико пута да провери поруке.
-Остави тај телефон у кафани, да га не би зафрљачио кроз прозор- гунђа Игњац , спушта велике шаке на сто и помало се придиже према Милојку.
Милојко ћути, јер зна да нема вајде да се препире са овом грдосијом од човека. Кратких је живаца, стрефило га зрно изнад увета у задњем рату,од тада не чује добро на једно уво па се увек окрене постранце када слуша некога. А по селу причају и да је од тада мало одлепио.
Милојко зна и да је Милунова унука одлучила да остане у старој кући. Ишао је јуче да јој помогне око Интернета, наместио јој раутер, али она је све сама повезала. Разуме се у рачунаре, каже радила тамо у Канади као нетворкаш. Али шта да он објашњава овим сељоберима. Милојко је самоук, зна основне ствари модерне технологије а завршио средњу пољопривредну школу и најмлађи је у кафани. И Надежда је ту негде сличних година.
Мршава је, бледа, види се да је одрасла у граду. Има дучачке прсте, леп осмех и рупу у десном образу. Само се једном насмешила док јој је асистирао али успео је да улови ту рупицу. Некако је и тужна, више је сетна, него тужна.
-Ала је мршава та Канђанка, ни сиса нема. Ни дупе. Да те Бог сачува. – добацује Чеда, аутомеханичар.- Али нема везе не бих јој опростио.
Чеда је више у кафани него у гаражи. Кад не пију у кафани – Биће скоро пропаст света-, тако се зове сеоска кафана, пију код Чеде у гаражи. Нема посла, поплаве трају већ недељу дана, али зна Чеда да ће доћи они диносауруси, они новији који раде на електрику пандркнули после прве бујице, само да се осуше путеви, нема овде асфалтираних цеста, за њих нема лека. Зна Чеда да ће за десетак година остати без посла јер се не разуме у компјутере. Механику зна у душу али прегазило га време, није се преквалификовао, него чим дође до електрике шаље ионако ретке муштерије у град. Чеда воли жене више него моторе, има две жене и шесторо деце па га сви у селу зову Секула.
Сваку конобарицу је нападао па је газда кафане запослио неког чудака, избеглицу из Босне. Србина , Илију.
Илија је леп као слика, а јак попут бика, тако га сви у селу описују. Ипак не јури жене. А и да хоће нема ни једне слободне. Оних пар удатих, већ увеле од тешког живота, на селу жене брже остаре него оне у граду. Нема овде ни фризера ни педикира, ни маникира. За таку работу морају да иду до града. А њихови мужеви љубоморни па их пуштају само када иде неко од мушких са њима. Скупе се па онда иду ђутуре на фризуру, ови у граду знају за то па се смеју кад их виде, вичу ево иде ескурзија са Пљеваља. Зашто са Пљеваља нико не зна али тако сви у граду говоре за њих. Смеју се њиховим опанцима, као да и они и њихови очеви нису скинули сељачку обућу пре две, три деценије. Смеју се а заборављају како су се они некада стидели опанака својих родитеља. Дуг је пут од опанака до градских ципела.
Tanjuska-c
(na)
31. decembar 2015. u 00.36
Илија је кажу претрпео свакојаке страхоте у рату. Побило му све а њега су мучили у логору све док га није један комшија трампио на размени за два пакла Малбора и џак брашна. Ћути, слабо прича, проговори кратко, изволи, пиво, ракија, плати. Када је добро расположен каже и Добар дан. Веома ретко. Спава горе у соби изнад кафане, у осталим собама газда понекад доведе пар курави, из Молдавије. Тако он каже а сељанима се чини да су и оне из Босне. Кад неко Илију упита нешто за Босну, он само каже кратко Република Српска и заврши причу. Понекад на радију чује неку песму из његовог краја, тада појача радио до даске и сви у кафану ћуте, чекају да се песма заврши. Једном је Игњац полетео да пребаци на другу радио станицу али га је Илија тако стиснуо да је велики човек остао без даха. И Илија има велике шаке и још веће мишице пуне ожиљака. Разних облика, па у кафани понекад погађају од чега је који. Има их разноразних, од опекотина, сечива, ексера, пиле, секире. Да се човек најежи. Зато Илија носи белу кошуљу дугих рукава чак и лети јер не воли када га људи гледају ко ретку звер. И Игњац је свашта видео у рату, па га не дира. Свако своју муку ћути.
А Милојку се баш свиђа Милунова унука онако мршава, танка, има струк ко у девојке, а видео је Милојко када се сагињао да помогне око жица за компјутер и да има лепе ноге, ко у манекенке. Шта знају ови сељобери, мисле да све жене треба да изгледају ко теглећа марва. Понекад када газда кафане упали Тв, гледају оне риалити програме, па сви паре очи на старлетама које шетају гологузе и којима су силикони на изволте, па забале сви као да нису видели жену у животу.
А нема девојака на селу, све се разбежале по градовима, завршиле школе, заборавиле на опанке. Ништа у селу не ради сем кафане, некадашњи дом културе затворили пре пар година, из суседног села џибери ишарали спрејом свакојаке гадости, прозоре изломили, а околни сељани покупили све што може да се марише. Да се има за гостинску собу, за шталу. Нема унутра ни једне столице, један сто остао и црвене завесе на бини која је служила за прославе, игранке и посела.
Тужно је ово село где нема жена. Нема ни деце, оних шест Чединих и још пар дечака и девојчица, сви различитог узраста па учитељица која долази из суседног села муку мучи са њима. Учитељица је претила већ неколико пута да неће више долазити у село, јер јој се Чеда и његови пајташи из гараже набацују, дођу усред часа па вичу кроз прозор.
Долазио и пандур из града, писао опомене. Од тада не долазе испред школе али чекају испред кафане, тачно када по њу долази момак аутом. Опелом. Џипом. Син локалног мафијаша. Онда звиже и њему и њој. И тако сваки Божији дан. Момак већ отупео па се више ни не љути, пар пута је дошао раније па и он засео у кафани, платио пар тура свима и стекао њихове симпатије. То их није натерало да буду финији према његовој цури, јер учитељица је згодна плавуша. Саветују њеном момку да је жени иначе ће је неко из села заскочити, сви загорели. Поп Василије зна за учитељицине јаде, па дође понекад да их изгрди.
-Срам Вас било, како немате стида. Отераћете учитељицу, па ће затворити школу због ваших безобразлука. Ти Чедо, треба да се стидиш, јер хоћеш да ти деца пешаче у суседно село због твојег језика и пића. Пусти жену на миру, имаш своје две. А Ви што се не жените?
-Можемо се женити једино Албанкама или Рускињама- добацује Милојко.
Поп Василије хукће. Зна он да ни Рускиње неће доћи у ова села. Жао му ових пијандура жао му и што сва околина одумире. Заједно са људима смањује се и грожђе по којем је овај крај познат. Жупа. Све одумире а ове поплаве су опустошиле сва доња села. Ово је на брду, па је вода направила тек мању штету. Људи се овде боје воде, ретко ко зна да плива а планинске бујице дођу и оду, и кад није поплава. Увек се по неко удави и тако од како постоји село. Вода је неки дан стигла чак до гробља, најстарији сељани не памте такве поплаве. Гробље је на узвишици, поред сеоске Цркве.
-Оче јел истина да је Милунова унука одлучила да остане у селу? Намигује Чеда са осмехом искусног швалера.
-Остаће једно време, то је једино што знам. Да је нисте пипнули, ианче ћете имати са мном посла- мирно прозбори Поп Василије, па изађе из кафане са огромним црним кишобраном. Отвори га и нестаде према селу.
-Одакле му онолики кишобран? – Зачуди се Сава Буђави, па му глава паде на коцкасти црвено-бели стољњак, тик поред плаве лимене пепељаре. Испаде пар неугашених пикаваца на стољњак .
-Јебем ли ти све, изгорећемо,- скочи Игњац и угаси их. Одалами Буђавог по глави, овај само застења, још једном спомене велики црни кишобран, па настави да хрче на столу. Сви стољњаци у кафани су изрешетани пикавцима и флекама од ајвара које се не скидају.
Киша пада већ седам дана без престанка, а ноћ прети мрак без струје, јер радио почиње да крчи а сијалица жмирка.
Илија спрема свеће. Мрак надолази попут воде која прети да потопи најниже гробове. Сиротињске, јер они богатији леже на врху узбрдице.
Изађе и Газда из кухиње. Узе пиво, седе за сто где седи аутомеханичар. Пуцне прстима Илији... Пиће свима. Сви ћуте, јер ће сад Газда почети монолог из филма са Батом Живојиновићем. Илија пушта песму С Оне стране Липовице.
...С оне стране Липовице ливадица мала
На ливади покрај стада чобаница Рада...
- Целог сам живота келнерисо, ринтао по белом свету, јурио кућу да направим, кафанау да створим, леба да имам, кров над главом. Јурио женске, тамо и овамо, и на крају НИШТА. Кад бих мого све поново...сигурно би ишао другим путем. Негде сам погрешио. Јебем ти, моје газдовање.
Сви у кафани спустили главе, понавњају и они тихо за њим. Просу се пар суза, по изгорелим кафанским стољњацима.
