ovde je upotrebljena vulgarnost.
nisma bio u stanju da na bolji način prenesem jaz između generacija.

Pjero je istrčao napolje da se ne bi družio sam sa sobom.. Bilo je vrelo, sredina leta i ljudi su izlazili rano, ne bi li pre nego što upeče kupili sve što im treba i pobegli u hlad svojih stanova u društvu klima uredjaja i junaka televizijskih serija. Pjero je hodao pognute glave, pogleda uperenog u sivi, vrući asfalt, u zemlju.
Tu je stajala neka starija gospodja sa torbama. U svari nije baš bila neka gospodja, bila je samo starija. „Dečko, dečko... možeš li da mi pomogneš”. Ukočio se. Odavno ga več niko nije nazivao tako. Debela žena, možda i šezdeset godina stara, napadno našminkana, ofarbane žute kose u crnoj majci i tigrastim helankama. Vukla je torbe svojim debelim rukama, njene mišice debele skoro kao Pjerova butina, svud prošarane mladežima i crvenkastim pegama. Požurivala ga je pogledom, skenirala, analizirala. I to lice... njeno lice, stegnuta usta, čeljust grabljivice, njena ogromna vilica, fragmenti potrošenog života u kome je navikla da grize, ujed i otima i vuče švercovane stvari po vozovima u kojima je u WC bolje ne zalaziti. Sve je to ostavilo traga, sve se to ovde nazidalo, sve je to tu. sva ta surovost, do perverzije izvitoperena želja za životom: „Živi i gurni sve druge da crknu ako je moguće”. Sve je to Pjero video u njoj, a da joj oči nije video, jer nosila je one moderne naočare za sunce. I sve to bi važno i nevažno jer Pjero je prethodne noći umro i nestao, a ono što je hodalo, onaj krš od njegovog tela, to je neki ostatak, greška, svaki pokret i pogled unapred osuđen na propast, nevoljno koprcanje obešenog, besmisleni poslednji obrok, kada je predstava odavno doneta. A gospodja je komandovala: „Hej, hej, dečko, nemoj da mi dremaš! Nego hajde, hajde da mi pomogneš na ovoj vrućini, ovde u zgradu, torbe da mi uneseš, momčino”.
Pjero se nevoljno promeškolji, promrmlja nešto, a onda je podigao torbe. Znate one, od one velike ružne vrste, zovu ih več „krmače” i koriste ih obično šverceri i Cigani koji tradicionalno vuku neku robu sa sobom. Stajao je neodlučno, ali ga žena blago gurnu „Hajde, blizu je, tu je...” Žena se nestrpljivo osvrtala hodajući ispred njega. Ušli su u zgradu. Pomračina zameni ludačko letnje svetlo i Pjero oseti da bi rado dole, u podrum, hladan, tih i mračan i da mu je tamo u stvari mesto, da bi tamo tako rado proveo dan. Čak je napravio i korak u tom pravcu, ali ga žena stisnu za ruku. „Ne tamo, ovamo”, vukla ga je prema stepeništu...

Hodao je iza gospodje i žarko želeo da umre, odmah da se skljoka tu, na stepenicama, među grafitima našaranim zidovima koji nisu bili krečeni još od sedamdesetih. Da iznenadi ovu pohlepnu i bezobraznu babu, da iznenadi Marijelu koja ga je onako ostavila. Ali sumnjao bi da bi se Marijela potresla. Torbe su bile teške, vukle su ga za ruke u stvarnost, u stvaran svet znoja i težine i napora. S mukom ih je poneo na prvi sprat. Na kraju stepenica spustio ih je na zemlju.

„Ne tu, samo još jedan sprat...”.

I Pjero nastavi svoj spori uspon. Činilo mu se da su mu se ruke nekud otegle i da će ga teret torbi ipak odvući dole, u podrum gde bi se svakako osećao bolje. Torbe su nekako bile njegovi prijatelji, onako ćutljive i teške kao smrt. Ali žena se neumoljivo penjala, puna energije kao da je nekoliko decenija mladja nego što zaista jeste.

„Ne tu, samo još jedan sprat...”.

Tako su najzad došli do stana. Ona je otključala.

„Hajde dečko, da popiješ nešto, po ovoj vrućini.”

Spustio je torbe, ostavio ih kraj vrata, nastavio da gleda u zid. Ona je otišla do kuhinje, čulo se kako teče voda iz slavine. neki crveni sok na razmućivanje, nešto odvratno slatko. To je to.

„Što tako stojiš i bleneš? Nisam ti dovoljno zahvalna za nošenje kofera. evo jedan poljupčić od tetke.”

Ona prilazi Pjerou, grli ga i ljubi u obraz. Odmiče se i gleda kao da je nešto bitno postigla. On otvara usta. Čeka.

„Pa što nisi zadovoljan, dečko, tetka ne ljubi dobro?. Hajde sad s jezikom.”

Opet se primiče, grli ga, njena ogromna usta se primiču, obuhvataju njegova. Njen jezik polako ispipava njegove usne i ulazi... Preplavljuje ga more ukusa dok ga ona sisa i ljubi. Ili to sanja o njenim prošlim obrocima i davnim ljubavnicima, o truleži i gnoju ispod zuba. Automatska reakcija, i njegov jeyik kliyi u njena usta kao štyo samoubica kliyi niy sims. I svest o onome što radi, o tome kako ljubi ovu babu. Sad je ukus još jači. preplavljuje ga, on guta njenu pljuvačku. Misli kako je sad jedno sa ovom babom.

„Ti. dečko baš voliš da se ljubiš. Malo si neiskusan, ali ja sam tu, dodji...”

Ona seda na neki kauč, traži od njega da joj pomogne da se skine jer je njoj teško da se sagne. Grli ga gola, skida ga rukama. On klizi niz njen vrat, on liže njene ogromne sise. Pada dole. Ona diže jednu nogu, hvata ga za glavu.

„Tako je dečko, liži, liži... Malo sam zardjala, treba mi mali podsticaj...”

Kao robot, on liže njenu poveliku rascvalu vaginu, njen klitoris zapahnut vonjem mokraće i žene kojoj je reproduktivno doba odavno isteklo.

„Tako.. tako...” stenje gospodja, „sad jedan prst pozadi, hajde, u guzu.”

Pjero sledi sva uputstva kao da će ga to spasiti

„Hajde još jedan prst”

Njn analni otvor je mek i labav, očito je intenzivno korišćen i za druge svrhe, osim one osnovne. Pjero napipava gospodjina govna, tamo pozadi. Pokušava da zanemari taj osećaj pod prstima, pokušava da zanemari sve. Oseća i erekciju, ali to kao da i nije deo njegovog tela, nego nečiji drugi, ili nekog drugog. Mozak mu gori. Marijela.


„Tako.. tako...” stenje gospodja.

Gotovo je. Gospodja je završila.

„A sad, da me središ”. Baba traži Pjeroov ud. Prvo se razočara ruka. Traži pogledom. Onje mlitav, mrtav. Cima ga velikom, teško, debelo, šakom. Grebe ga crvenim, noktima grabljivice. Cima... tuče... Ništa.

„Od tebe ništa, dečko. Jadna tvoja devojka ako je imaš. Sad si me potpalio, sad sam htela glavnu stvar, a ti ništa. I da imam dvadeset godina manje, mislim da ne bi vredelo.”

„Niko od vas više nije muško, kao crvići ste, nema snage ni života u vama, a tako ste fini i slatki”, gundja.

Pjero se povukao. „Marijela, Marijela..” zvoni mu u glavi.

„Sad ćeš videti Tonija”, s mukom ustaje i odlazi u drugu sobu.

Pjero se plaši da Toni nije neki opaki, osvetoljubivi, ljubomorni starac koji voli da svoju devojčicu gleda u društvu mladića koji ne smeju da omanu. Sav se skupio, misli na batine.

Baba se vraća sa crvenim, plastičnim vibratorom. Zauzima isti položaj kao i pre. Uvlači plastiku u sebe. Pjero se čudi plastičnosti i elastičnosti ženskog tkiva.

„Možda možeš i da naučiš nešto dečko. Toni je uvek spreman, na tebe ne računam.”

Sobu ispunjava njeno stenjanje, skoro zapomaganje.
„Toni, Toni”, doziva.

Pjero polako ustaje: „Ja ne postojim”.

Stara žena u ekstazi ne primećuje slabog ljubavnika koji pokušava da se iskrade. Polako otvara vrata. Izlazi. Trči niz stepenište. Sva su vrata ista, sve je tako isto i nepormenjivo.

Napolju, surovo, sjajno i vrelo sunce prodire mu u mozak. Spušta glavu. „Marijela, Marijela...”

Neki neprijatan miris, prekida njegov otužni san.
Trebalo bi oprati ruke.

MC