Krila

„Da poletiš trebaju ti krila”, razmišljala je baba, gledajući gore, u nebo i žvaćući neku kiselu travu.

Pipa se po ramenima.

„I nije moguće da je sve strah, da ništa osim straha ne postoji na ovome svetu. Eto, bio je sinoć vuk kod mene, a vuk se nikoga ne boji i nikome ne služi. Sigurno nije slučajno bio. To je sigurno bio znak, znak za mene. I ne može čovek da prihvati sve, da podnese sve, da pogne glavu, uvek da pogne glavu.”

Njene kokoške muvale su joj se oko nogu. Ispod nadstrešnice od lišća, dve guske sedele su u blatu. Baba udje u kolibu i iz stare jutene vreće izvadi šaku kukuruza. Zatim se žustro vrati napolje i baci onaj kukuruz guskama.

„Dodji, dodji, lepa moja”

Guska je jela iz ruke. Nije očekivala da se desi ono što je usledilo. Baba ju je zgrabila, zavrnula šiju i ubacila u džak.

„Kantarion”, mahala je suvim grančicama.
„I olova. U džak je stavila nekoliko grumenčića. Koren raskovnika. Konoplje, što više cveta čarobne konoplje.”

Zgrabila je džak, zabacila ga na ledja i ubrzanim hodom uputila se prema Belim Stenama. Iako stara i pogrbljena, kretala se brzo kao koza preskačući jaruge i žile drveća.
Stabla drveća imala su lica ili su ih tek dobijala. Stablima drveća rasla su lica iz hrapave kore, iz crnih duplji koje su pojeli crvi. Lica su imala oči i nos i usta, već vidjena lica. Lica iz prošlosti. Nestajala su i smenjivala se. Svaki put bi zauistla da nešto kažu‚, ali su ćutala

„Pomozite mi”, prošapta baba, gušeći se od zadihanosti.

Ali lica su ćutala, gledala su strogo, kao da optužuju.

„Nisam kriva”, povika baba. Ali lica ostadoše namrgodjena i besna.

Gušeći se i trčeći, baba skliznu u jarugu prepunu paprati. udari glavom u tlo.Usta joj se napuniše zemljom. Baba isljunu zemlju i spusti ruke na tlo ispred sebe. Možda nije trebalo da ispljune. Možda bi vuk tražio da proguta. Pokupila je izbljuvak, primrala sebe da proguta taj pesak, trulež, te ljušture mrtvih insekata od prošlog leta. Misli kako je zemlja je ipak nežna, spremna da se podmetne, spremna da svojom dubinom i mekoćom ublaži bol. kao bradavica i dojka majke.
Baba, sva ošamućena i raznežena, pomisli kako bi tu mogla ostati i umreti. Onda se seti kuda je pošla. Otvori oči i duboko udahnu vazduh. Gledala je je ispred sebe, biljke, prve prolećne vlati trave. Ćudilo ju je kako je sve to tako živo, tako samo po sebi, baš kao i ona. Umirila se, pomislila kako bi bilo dobro da umre tu i sad„
Iza korena drveta gledao je Pacov.

”Nemoj sad tu da spavaš„, reče on.

”Šta bi bilo sa kozama?„, mislila je baba.

”Hej ti, babo! Ne spavaj. Imaš posla, to znaš, znaš da imaš posla. Vuka su ubili. Zgazio ga kolima neki mlad čovek„.

Baba se nije sećala tuge kada je izgubila roditelje. A posle posle više oko nje nije ni bilo ljudi čiji bi gubitak žalila, ali sada, sada je bilo drugačije

Pacovski pogled bio je bez izraza. Brkovi su mu bili mirni dok je zurio u babu. A onda pobeže. ”Ne ostavljaj me„, htede baba da kaže, hej, ne ostavljaj me”, ali njega već beše nestalo.
Psujući i stenjući, ona ustade. Pokupila je stvari koje su joj ispale i s mukom nastavila dalje. Penjala se prema belim stenama.
Kada je stigla gore, sela je da se odmori. Slike iz prošlosti, slike iz detinjstva, sve one batine i bes i besmislena patnja nahrupiše k njoj. I oni ružni i okrutni glasovi u glavi. Ruke joj zadrhtaše, ali uspela je nekako da založi vatru.

Ljuti dim podje uvis, pravo u oči. Baba se zakašlja. Uši su i dalje slušale one glasove iz prošlosti, one strašne glasove mržnje, straha i bola. Prvo čudni ljudi u crnim uniformama, ulazi jedan visoki u kuču. Mirno kao da slaže seno, nabija oca na bajonet. Pa majku pa onda svi vrište. Pa onda nju. Pa taj bol od koga je disati tako teško. Leži i gleda kako pale štale, kuću, sve. Braci su oči iskopali, pa ga zaklali, eno ga kako mrtav leći na ulazu . Zapaljene krave riču. Svud je krv i sklisko je od krvi. Koliko je to davno bilo i kada je to bilo? Stric izlazi rasporen držeći hrpu sopstvenih creva u rukama, pada. Creva su crvenkasta i plavičasta i bela. Fratar koji vodi ljude u crnom joj je odnekud poznat, Ranije je bio dobar prema njoj i davao joj ponekad bombone. Onda je tišina i žedj i tišina i žedj, pa lica komšija koji su na strani crnih ljudi, a koji su pošli u pljačku njene kuće, oni je spasavaju, oni je previjajau, oni je hrane, oni su dobri. Strah kada je ti dobri ljudi kasnije predaju njenoj tetki, na čuvanje, u drugom selu. Opet batine, mučenje, užas pakao...

„ondola, dondola., podgor, rusalija, odalija, čančara, čagrk, borolija, čuvalija...”

Reči izlaze same dok vrača

U toj tužnoj radosti, jedina uteha bila je baba Smilja. Od nje je naučila da vrača. Bezuba usta se kreću, mrmljaju, kao da su polu živa, a u stvari kipte od snage.

„ogova, pogana, crn, crni korak, rogoz. zarug...”

Trese se od mržnje. Mržnja je slatka.

Staračke noge drhte od nenadano stećene snage.

„ozbol., grozd, mač, grlo, krv, rodina, suv, ogdol u oči crv...”

Ramena svrbe, krila su tu, samo što ne izadju. Naporom znojavim, crnim, krvavim, prokletim. Mržnjom sivog vuka, utučene glave koju boli beli mozak ispali. Razliva se snaga od potiljka u čelo. Rogovi rastu garavi i suvi. Koža ti se osipa i puca kao vreća perja. Prsti se na nogama propinju, vuče ih zemlja, ali se trzaju, neki se nemir pod kožu uvlači i kosti škljocaju, pevaju, žure.

„Ne misli, ne misli”, kaže sebi baba. „Nije da ja hoću, nije da meni treba”

Nokti grabe gusku iz vreće. Nokti, kidaju, cepaju. Teško je pregristi, udaviti sa malo zuba. Bela su pra krvava i noge sa narandžastim kožicama za plivanje još trzaju kreću se. Lupa mrtvom pticom u kamen.

„...odgor, odron, svet, nasvet...”

Nogom gazi, rukama čupa krila. Krila se vrte i svet se vrti. Bez želje, bez imena. Bez misli, bez mozga. Kako pomisli na krila, oseti tvrdu zemlju pod nogama. Vidi mrtvi vuk u zubima nosi krvavu zmiju. „Daj pusti baba, pusti...”

Otpadoše misli kao kao koprena. Baba se strese, pred očima joj sve nekakva vatra, crne uniforme, popovi, leševi. Rojevi muva u zimu, kada im nije vreme. MIsli bi da se vrate, ali ne mogu. Presamitila se baba, olakšala. Iz usta i nos joj krv...

„Plamenom me...”

„Da mrzim ljude i smrad kuće njihove i njive njihove Majko. Dožd da udavi, grom da spali. I kola i snagu njihovu i bogatzstvo njihovo. Pohlepu kojom lidaju šume i prevrću zemlju i oru je. Neka trd njihov uzaludan bude. ”

Sve je više i više i nebo puno je dima.

I vide baba da leti. Vrtoglavica i strah, mrače joj vid, ali ipak sve vidi. Vidi da je svud okolo isto. Svud samo dim. Dim od mora, dim od crnih gora. Dim na ostrvima. U srcu zemlje špilje pune dečijih kostiju. Svud izdaja. Popovi i fratri, prljavi krstovi, lopovi, prevara i laž. nesoj gladan zemlje, gladan šume, gladna živog, da ga ubije, samelje proda i poždere..

I učini se baba i da je sav taj plamen sa svih strana, da su to rupe, da ipod pod zemljom spava nekakava zmija. Kako spava dim joj iz usta izlazi. I sva ona mrva deca mirno da spavaju, svi oni pravednici sa zmijom svoj dan da čekaju.
Pogleda senku nad sobom. To bi nekakva ptica. Soko, veliki soko, tri put veći od nje.

„Kud letiš baba?”

„Ne znam, muka me naterala, mržnja me naterala, pomozi rode”

„Šta hoćeš baba?”

„Dolaze ljudi, dolaze ljudi, hromi vuk mi je sve kazao, i ovo malo šume da iskrče, Zemlju da obrnu, sve živo da ubiju”

„Takvi su ljudi danas”, reče soko. „U davna su me vremena poštovali, bili su drugačiji i ja sam bio veći i jači. Sad jedva letim, kad poslednja nevina duša nestane i mene će nestati”

„Pusti to”, kaže baba. „ Šta da uradim, kako da ih zaustavim”

„Trebaće ti mržnja. Ljubav je istekla iz sveta, jedino ti sada mržnja može pomoći. Dole spava zmaj, dole pod zemljom, Probudi ga, zagolicaj ga”

„Moram li ja?”

„Moraš ti baba”

„Što ne može neko mladji to da uradi?”

„Moraš ti, zato što si stara, imaš snagu. Samo starci danas imaju snagu, mladi su slabi, ljigavi, polumrtvi kao kišne gliste na suncu. Moraš ti.”

Nestade sokola, kao da ga nikada nije ni bilo. Baba se nadje u nekakvo beličastom prostoru, nekom oblaku.

„Mora biti da sam mrtva”, pomisli ona. I bi prijatno to ljuljuškanje, taj nedostatkak bilo kakve želje ili staha. I to je trajalo, trajalo, dok baba ne primeti da taj čudni pamuk u kome leži više nije tako jednoličan, da je sve više sitnih zrnaca prljavštine koja lebde zajedno sa njom. Ponovo je osećala ruke i noge, sa osečajima se vraćala nelagoda, od nelagode bol koj postade nepodnošljiv, tokliko nepodnošljiv da se od nekud začu krik. To je bio njen krik. Ležala je pored vatre, opčena, crna od dima, prljava od pepela i izgorele konoplje, uneredjena.

„Živa sam, živa”, uzdisala je baba. U daljini čula je prve ptice ovog proleća. Odavno nije čula ptice.

MC