Umesto života san





Postoji san o sebi. „Ja u Parizzu”, „Ja u Finskoj”, „Ja u Njujorku”, „Ja na bilo kom mestu koji če zagolicati mastu nemih posmatrača spektakla”. Sve drugo je obično, puko postojanje bet plana i programa, bez ideje, bez smisla.



„Ja” je glumac. Glumac koji pokušava da ostavi utisak na druga, ista takva, probušena i nesrećna „ja”. Samo ne bilo čim svojim, ne ni svojom glumom, verbalnom ili neverbalnm, nego samo svojom pojavom, negde u kulisima Spektakla .



Kulisi su nam dovoljni, kulisima spoznajemo sve, mi koji nismo ništa. Dovoljan je i odlazak u tržni centar, slikanje pred izlogom. Selfie, Selfie. Mi postojim samo kao naša slika, predstava nas.



I kao što u zrelijim godinama ljubavno ushićenje telom zameni mrtav simbol, perverzna snaga zamene i predstave, tako i život postaje zamenjen, odvojen, sklonjen u ostavu. Život na odmoru, na popravci. Umesto života san.



San olakšava život. Dovoljno se uklučiti u jednu od emisija o bilo čemu. Dovoljno je maštati o bilo čemu što se da videti na daskama pozornice Spektakla. „Moj BMW”, „Moj produžei penis”, „Moja poezija”, „Moje spektakularno letovanje”…



Povezati se sa bilo kojim elementom spektakla, materijalnim ili ideološkim znači predati se. Svi su se predali. Doživljaj sebe je doživljaj ne sebe. Sebe se ima doživljavati preko posrednika, naređuju centralni komiteti Tržišnih nauka. O tome trube ekonomske ubice.



„Budi ne ti, ali budi kreativan-a u tome!”, poručuju portali, modne piste, okrugli stolovi, spikeri i političari.



Milijarde suvišnih ne moraju biti eliminisane. Ukoliko je moguće svi ćemo dati svoje meso, svoju penziju, svoj dečiji dodatak, imperijalnim gospodarima. Jer takvo je naše stanje.



Mi smo oblici. Prostitutke se žale, klijenti ne mogu da nas prepoznaju, sve žene su sada prostitutke. Sve se prodaje i tržište je totalno i totalitarno.



Gde su prijatelji, ima li koga?



Samoća stvara nelagodan osećaj u grudima. Dresirana deca kašlju na časovima tenisa. Usavršavanje je potpuno, usavršavanje do umiranja.



Sam čovek ništa ne može, ali sposobnost da se doživi drugi davno je izgubljena, poražena. Mašina je pobedila, banke su pobedile, televizija je pobedila.



Gde su prijatelji, ima li koga?



Čitam pesnike. „Pesnici su duša vremena i savest svakog prostora”. Oni trube o menstruacijama i sutonu, oni trtljaju o doživljaj sebe kao glumca apstraktne predstave spektakla, neb i li ih tamo prepoznali. Jer tamo je sve, a ovde je ništa.



„Oh kakvo ime da ti dam? Krivo srastanje, krivo srastanje gospodine”



Ali prijatelji. Gde su prijatelji, ima li koga?





MC