Patuljci pojma nemaju

Niski i sivi oblaci su neprekidno nadirali s mora. Listovi visokih jablanova kraj puta treperili su na vetru dok su zadihani biciklisti promicali i nestajali, a neki drugi se pojavljivali, okrenuti i usmereni svako ka svom odredištu. Obližnje dečije igralište bilo je potpuno prazno i raznobojne ljuljaške i klackalice delovale su tužno i napušteno. Nedaleko, u jednoj kući pored igrališta, onoj sa zastakljenom verandom, ležao je na podu Leo Haks, stomatolog, oko četrdeset godina star. Svuda oko njega nalazili su se figure patuljaka koje je je Leo tu postavilo da bi se deca u čekaonici ordinacije igrala dok čekaju na pregled. Bez obzira na tu pogodnost, deca se tu nikada nisu igrala, uvek su bila zabrinuta i sklona ramišljanju o bolu i pregledu koji im predstoji. Ali patuljci, dvorci i ostale igračke ipak nisu bile same, i ako se već i nisu igrala deca, igrao se, svaki dan, sam Leo. Obično bi se opružio na pola sata u kućnom ogrtaču, pustivši da vreme samo ide. Vikendom se igrao i duže da prekrati duge dosadne sate u kojima se natapao njegov samački život.

Evo i danas se tako igra patuljcima, to je poznata igra zle kraljice koja je terorisala kraljevstvo patuljaka. Jedna figurica bio je mladi princ koga je pomenuta zla kraljica otela i začarala. Ona je htela njegovu ljubav, čak i na silu. Ali mladi princ nije želeo njenu ljubav što je povlačilo odredjene posledce... Leo je od LEGO kocaka napravio i strašnu tamnicu u kojoj je kraljica držala mladog princa, mučila ga i pretila da ga osakati. Ali, taman kad je situacija postala nezavidna, sa zapada se pojavio drugi, malo stariji, mladi princ i ubio zlu kraljicu, i tako spasao zatočenog mladog princa i dobre patuljke. Posle su dva mlada princa živela zajedno dugo i srećno do kraja života...

Tako se igrao Leo. A onda je sat otkucao šest, vreme za njegovog sledećeg pacijenta.

„Da li kasni, hoće li doći?”, pitao se Leo, brišući svoje moderne, uske naočare, sedeći dole, na podu, među patuljcima. U njegovom srcu rasla je nada da je njegov sledeći pacijent zapravo ona „posebna osoba”, spasitelj, ličnost vredna ljubavi, ostvarenje i uspešna „emocionalna investcija”, spas, izlaz, velika i sanjana ljubav za kojom je Leo tragao dugo i strasno kao Arturov vitez Lansenlot za Gralom. Koliko se puta do sada samo razočarao u ljude. U one mlade muškarce na Tajlandu ili u Rumuniji, ili bilo gde, a svi su hteli samo njegov novac, status, da ih povede sa sobom na rajski Zapad i izvede iz onih kaljuga u kojima su živeli. A svi su govorili su da ih je opčinilo njegovo telo ili duša. Pa kad bi Leo pogledao u ogledalu to svoje mršavo.. zubarskim pogurenim stavom iskrivljeno telo, kad bi pomislio na to i još i na ružne proširene vene, skoro da bi im dao za pravo što su ga lagali...

A sada, ovo je ipak drugačije. Od svih njih je odudarao taj novi pacijent, neobični Balkanac. Nekad tako divalj, uvek veoma osećajan. Čak i u svetu u kome niko ni za koga nije više imao vremena, taj mladi čovek je mirno sedeo i slušao priču o Leovom životu, o usamljenosti, o klasičnoj muzici, pa opet o usamljenosti i klasičnoj muzici, kako bi Leo uzeo da svira svoj saksofon, a susedi uzeli da lupaju i lupaju i zovu policiju. Ne, ostvarenja nije bilo u blizini i slobode nije bilo, nego samo dosada i samoća bez nade. A porodica, oni su ga napustili potpuno... bio je ionako crna ovca, ženu naravno nije imao, koa njegov brat na primer, on je tako omiljen, njega svi vole, a Lea ne vole, ne pozivaju ga na porodične skupove, Leo ne razume zašto.. I tako.

Mladić je uvek pažljivo slušao, a Leo je gledao u te oči koje su se pretvarale u dva tamna kruga, kao u dva duboka bezdana i činilo mu se, sasvim opijenom, da su te oči prozor, veza sa mladićevom, prostom, iskrenom, slovenskom dušom, sa tokovima oećajnosti za koje je Leo samo čuo da postoje i koji su bili tako strani njegovom racionalnom, germanskom svetu. Ta neobična tuga emigranata, taj neobičan, svež ugao gledanja na stvari, ta „osoba”, to je oduševilo Lea i on se pitao kako je mogao svojih četrdeset godina da preživi lišen znanja, postojanja i tako bliskosti drage i izuzetne osobe kakva je bila njegov pacijent. Da bi bolje razumeo mladića Leo beše naručio nekoliko romana koje su pisali slovenski pisci, čak i Dostojevskog, pa su ga svi posmatrali kao da je lud. Samo Leo nije imao vremena da otvori sve te knjige zbog mnogobrojnih obaveza, hobija i kurseva za lično usavršavanje. Ipak, knjige su krasile Leovu policu, kao neki dokaz nove Leove osećajnosti i možda kao tajni znak koji može shvatiti samo osećajna slovenska duša čije je telo kod Lea dolazilo da popravlja zube.

A što se tiče zubarskog posla, Leo bi svaki put obavio samo po jednu malu intervenciju na mladićevim zubima, i zakazivao je novi pregled da bi mu mladić došao ponovo, da bi mu se opet obradovao, da bi ga opet sanjao. I svaki put je prolazila nedelja dana u drhtavici i slatkim snovima i u strahu da mladić neće doći. I maštao je tada mnogo, naš dentist Leo u svom vrtu, ležeći na skupom drvenom ležaju, ogrnut belim peškirom, namazan kremama da ne izgori... I tako je prolazio mesec Juni i Juli, to se odužilo, možda je mladić imao mnogo pokvarenih zuba ili se Leo baš svojski trudio da svaki put uradi što je manje moguće. Samo, sve ima svoj kraj, neizbežno Leo beše popravio mladiću sve zube, bila je ostala samo još jedna petica, jedan karijes, jedna lateralna plomba od kompozita i mladić neće više doći, osim možda na kontrolu, za šest meseci, ako uopšte ikada i dodje... Ta izvesnost kraja, taj stav o konačnosti sve je to stvaralo u Leu strašan pritisak. To je bio onaj „ili ili” trenutak, posle koga više ničega nema i posle koga se greška ne da ispraviti, ako se iznudjen potez odigra pogrešno.

Onda se začulo zvono i kada se pacijent pojavio, sav u belom, ukusno odeven, kao i uvek. Leo otrča da se obuče i upristoji. Nije želeo pred mladićem da se pojavi u običnom, kućnom izdanju. Sakriven iza paravana gledao je kako Mladić sedi, tu, u čekaonici, među patuljcima. Progutao je knedlu, osvrnuo se i konvencionalno se pozdravio. Pozvao je mladiča da sedne i približio se zubarskoj stolici.

„Kao andjeo, kao andjeo” mislio je Leo posmatrajući gosta u belom opruženom na hidruličnoj, zubarskoj stolici. Uzeo je zaštitne gumene rukavice i teatralno ih navuikao na ruke.

„Samo čisto, najčistije”, za tebe, rekao je Leo zagledajući Mladića kroz raširene prste, nalik madjioničaru, pokušavajući a pronikne u skrivene tajne strančevog uma.

Ali mladić se samo osmehnu.

„Umoran?”, upitao je Leo.

Pacijent mrzovoljno klimnu glavom, uopšte mu nije bilo do razgovora.

Ordinacijom zavlada neprijatna tišina. Leo uzdahnu, stavio je hiruršku masku. Mladić otvori usta po nekom automatizmu. Pažljivo, kao da dira neobradjen dragulj, Leo mu gurnu dva prsta u usta. Pretvarao se da opipava zube. Osećao je kako se znoji, činilo mu se da će se onesvestiti. Kada je obišao gornju i donju vilicu bio se nekako rastužen, skoro da mu bi žao što mladić nema još jednu, treću vilicu, koju bi sada mogao da obidje i opipa. I mladiću je situacija bila čudna, tako da je sa iznenadjenjem pogledavao u zubara. Ovaj onda nevoljno i sporo izvadi svoje prste. Sada je po pravilu dolazio onaj ružni, mašinski deo, ali Leu na um pade spasonosna i za savremenu zubarsku praksu neobična ideja. Uzeo je mali, šiljati „eskavator”, jednu zakrivljenu čeličnu iglu, na držaču, sa kojom se isto kao i bušilicom mogla očistiti bolesna kaverna.

„Ovo te neće boleti”, reče mladiću, „ovako mi je teže da radim, i poterbna je snaga”. Sagovornik kao da nije imao primedbi i Leo stade da malim pokretima kopa trulu, inficiranu kost.

„Moram da se oslonim”, reče i levom rukom uhvati mladićevo rame. Držao se grčevito i čvrsto.

„Moram da očistim, za to je stvarno potrebna snaga, a ja sam tako slab”, žalio se stružući, sav se izvijajuči i znojeći se. „Ne želim da skinem više nego što treba, samo minimum”.

Najzad uz mali „kvrc” komadić zuba se odlomio i Leo odahnu. Bio je vrlo zajapuren i uzbudjen. Želeo je da mladić shvati da ga on smatra posebnom osobom, da vidi koliko je spreman da uradi, ali na raspolaganju nije imao mnogo načina za to.

„Meni je potreban neko, mrmljao je sebi u bradu, ”ja bih zaposlio ovde nekoga, to mora naravno biti neka posebna osoba, neko sa osećajem za estetiku, red i disciplinu. A ako nije disciplinovan, ja bih ga već naučlio, mislim, tu osobu bih rado učio disciplini, Disciplini u radu, disciplini u radu, u odevanju...„

Zapazio je da mladić nosi paike na bose noge, to mu se nije dopadalo. To je bilo tako ogavno. On bi ga naučio da se ne odeva tako, da uvek bude izbrijan i okupan, uvek čist. Ali vremena za maštanje nije bilo, već je trebalo staviti plombu. Uhvati ga drhtavica dok je uzomao tanke slojeve epoksida iz tube, dodavao ih na očišćeno mesto i osvetljavao ih malom lampom da se stegnu na ultrljubičastom svetlu. Pritisnuo bi taster, lampica bi se upalila i ostala da svetli par sekundi, a onda uz zvučni signal ”pip„, gasila. I svaki taj signal, svaki taj ”pip„, značio je da je Leo sve blići kraju posla, a da ono što oseća nije iskazao, a da svoju veliku šansu nije iskoristio. Svest o tome ispuni ga užasom. Posledni ”pip„ je bio najstrašniji, posle njega dolazila je samo tišina, samoća. Biti živ sahranjen.
Mladić je isprao usta. Zubar kao da se nije usudjivao da mu iz usta isvadi tampone i cevšicu pumpe za drenažu. Kao da hteo nešto da kaže, da krikne, da objasni. Uspeo je samo da odnekud izvadi ogledalce, da ga stavi pred mladićeva usta.

”Vidiš kako sam sredio zub? Je li lepo?„, pitao je, ”je li lepo?„
Mladić klimu glavom. Dosadilo mu je da sedi, intervencija je bila neobično spora.


”