Марина Цветајева: ТРОШНОСТ

Трошност, у којој догоревам
Са ћутањем посматраш клетим
Ти си каменит - а ја певам.
Ти си споменик - а ја летим.

И најлепши је мај процвали -
Ништаван пред вечношћу сваком.
Али ја сам птица – и не жали
Што подлежем закону лаком.

Милош Црњански: ЈА, ТИ, И СВИ САВРЕМЕНИ ПАРОВИ

Цео нам је дан дуг, и досадан.
До вечери, кад се, кришом, састајемо.
Пољубац један, брз, и неугледан,
доста нам је. Да се свету насмејемо.
Да одемо у ноћ, као да смо криви.
Лако, као тица, која кратко живи.

Наш вити корак не везује брак,
ни невини занос загрљаја првих.
Него осмех лак, што цвета у мрак,
на усницама са две-три капи крви.
Руке нам не дрхте, од стара прстења,
него од жуди, страха и сажаљења!

Ах, није тај страх само наш уздах,
кад видимо шуму, како лако цвета.
Него је то плах, испрекидан дах,
којим би некуд даље, са овога света.
У Слободу, куд, над нама, гране језде.
У прах мирисан, куд липе распу звезде!

Узеше нам част, али светли сласт,
небесна, као понос, на нашем лицу!
Наша је страст гурнула у пропаст:
лажи, законе, новац, и породицу.
Од понижења нам је клонула глава,
али нам се, у телу, пролеће спашава!

Наш тужан осмех благосиља грех;
жиг оних који љубе, на свету целом.
Цео нам је дан дуг, и досадан,
и пролази у ћутању невеселом.
Тек увече, слободан ко у трави цвет,
ја те чекам. На једној клупи. Разапет.

Београдски универзитет, 1919.

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih
-------------------------------------

...

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,
budi blaga njegovu snu
koji je ostao bezazlen.
Ali mi dopusti da vidim
njegovo lice dok na njega budu
silazile nepoznate godine.

I reci mi katkad nešto o njemu,
da ne moram pitati strance
koji mi se cude, i susjede
koji zale moju strpljivost.

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,
ostani kraj njegova uzglavlja
i budi blaga njegovu snu !

(VESNA Parun)

Na jezeru
----------
Rzanje konja ostri jutro
Osmeh razlivas po uzglavlju.
Na dlanovima prinosis
od pogleda, od dodira,
od plodova satkani dan
opsiven Suncem...
Prvi lokvanji cvetaju...

(O.M.)

Mostarske kiše

U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
još nedozrele.

Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,
sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti zdravo što se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom.

Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg nije bilo.
Pitala me je imam li brata, šta studiram,
jesam li Hrvat, volim li Rilkea,
sve me je pitala.
Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako
sačuvaj Bože,
da li je volim, tiho je pitala,
a padale su nad Mostarom neke modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela il' nije smela,
vrag bi joj znao.

Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
njene oči ptica, njena bedra srna,
imala je mladež, mladež je imala,
ne smem da kažem,
imala je mladež, mali ljubičast,
ili mi se čini.
Pitala me je da li sam Hrvat, imam li devojku,
volim li Rilkea — sve me je pitala,
a na oknu su ko božićni zvončići moga detinjstva
zvonile kapi
i noćna pesma tekla tihano niz Donju Mahalu,
Ej, Sulejmana othranila majka.

Ona je prostrla svoje godine po parketu.
Njene su usne bile pune kao zrele breskve,
njene su dojke bile tople ko mali psići.
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi važna,
Svetlana, Svetlana, znaš li ti da je atomski vek,
De Gol, Gagarin i koještarije,
sve sam Joj govorio,
ona je plakala, ona je plakala.

Vodio sam je po Kujundžiluku, po aščinicama,
svuda sam je vodio,
u pećine je skrivao, na čardak je nosio,
pod mostovima se igrali žmurke, Neretva ždrebica,
pod starim mostom Crnjanskog joj govorio,
što je divan, šaputala je, što je divan.

Kolena joj crtao u vlažnom pesku,
smejala se tako vedro, tako nevino,
ko prvi ljiljani,
u džamije je vodio, Karađoz-beg mrtav, premrtav
pod teškim turbetom;
na grob Šantićev cveće je odnela,
malo plakala, kao i sve žene,
svuda sam je vodio.

Sada je ovo leto, sad sam sasvim drugi,
pišem neke pesme,
u jednom listu pola stupca za Peru Zupca
i ništa više,
a padale su svu noć nad Mostarom neke
modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela, il' nije smela,
vrag bi joj znao.

Ni ono nebo, ni ono oblačje, ni one krovove,
bledunjavo sunce — izgladnelog dečaka nad Mostarom
ne umem zaboraviti,
ni njenu kosu, njen mali jezik kao jagodu,
njen smeh što je umeo zaboleti kao kletva;
onu molitvu u kapeli na Bijelom Bregu,
Bog je veliki, govorila je, nadživeće nas;
ni one teške, modre kiše,
o jesen besplodna, njena jesen...

Govorila je o filmovima, o Džemsu Dinu,
sve je govorila,
malo tužno, malo plačljivo o Karenjini;
govorila je Klajd Grifits ne bi umeo ni
mrava zgaziti,
smejao sam se — on je ubica, ti si dete;
ni one ulice, one prodavce poslednjeg izdanja
„Oslobođenja”, ni ono grožđe polusvelo
u izlozima ne umem zaboraviti,
onu besplodnu gorku jesen nad
Mostarom,
one kiše,
ljubila me je po cele noći, grlila me
i ništa više, majke mi,
ništa drugo nismo.

Posle su opet bila leta, posle su opet bile kiše,
jedno jedino malo pismo iz Ljubljane,
otkuda tamo,
ni ono lišće po trotoarima, ni one dane,
ja više ne mogu, ja više ne umem
izbrisati.

Piše mi, pita me šta radim, kako živim,
imam li devojku,
da li ikad pomislim na nju, na onu jesen,
na one kiše,
ona je i sad, kaže, ista, kune se Bogom
potpuno ista,
da joj verujem, da se smejem
davno sam, davno, prokleo Hrista
a i do nje mi baš nije stalo,
klela se, ne klela,
mora se tako, ne vrede laži.

Govorio sam joj o Ljermontovu, o Šagalu,
sve sam joj govorio,
vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu knjigu,
čitala popodne,
u kosi joj bilo zapretano leto, žutilo sunca,
malo mora,
prve joj noći i koža bila pomalo slana,
ribe zaspale u njenoj krvi;
smejali smo se dečacima što skaču
s mosta za cigarete,
smejali se jer nije leto, a oni skaču — baš su deca,
govorila je: mogu umreti, mogu dobiti upalu pluća...

Onda su dolazile njene ćutnje, duge, preduge,
mogao sam slobodno misliti o svemu,
razbistriti Spinozu,
sate i sate mogao sam komotno gledati
druge,
bacati oblutke dole, niz stenje,
mogao sam sasvim otići nekud, otići daleko,
mogao sam umreti onako sam u njenom krilu,
samlji od sviju,
mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu,
u stenu,
sve sam mogao...

Prste je imala dugačke, krhke, beskrvne a hitre,
igrali smo se buba-mara i skrivalice,
Svetlana izađi, eto te pod stenom,
nisam valjda ćorav,
nisam ja blesav, hajde, šta se kaniš,
dobićeš batine;
kad je ona tražila — mogao sam pobeći
u samu reku — našla bi me,
namiriše me, kaže, odmah,
pozna me dobro.
Nisam joj nikad verovao,
valjda je stalno ćurila kroz prste.
Volela je kestenje, kupili smo ga po Rondou,
nosila ga u sobu, vešala o končiće,
volela je ruže, one jesenje, ja sam joj donosio,
kad svenu stavljala ih je u neku kutiju.

Pitao sam je šta misli o ovom svetu,
veruje li u komunizam, da li bi se menjala
za Natašu Rostovu, svašta sam je pitao,
ponekad glupo, znam ja to i te kako;
pitao sam je da li bi volela malog sina,
recimo plavog,
skakala je od ushićenja — hoće, hoće,
a onda, najednom, padala je u neke tuge
ko mrtvo voće:
ne sme i ne sme, vidi ti njega, kao da je ona
pala s Jupitera,
ko je to, recimo, Zubac Pera, pa da baš on
a ne neko drugi,
taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi.

Govorio sam joj ti si glupa, ti si pametna,
ti si đavo, ti si anđeo,
sve sam joj govorio.
Ništa mi nije verovala.
Vi ste muškarci rođeni lažovi,
vi ste hulje,
svašta je govorila.
A padale su nad Mostarom neke modre kiše...

Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni,
jao, kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi mu glava, ne bi mu glava,
jao, kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao, kad bih znao ko to u meni
bere kajsije, još nedozrele.

(Pero Zubac)

Ne vjeruj

Ne vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kažu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime-

Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krša,
Tamo gdje u grmu proljeće leprša
I gdje slatko spava naš jorgovan plavi,

Dođi, čekaću te! U časima tijem,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osjetiš li, draga, da mi tijelo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem,

Tada vjeruj meni, i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za riječi ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše!

Aleksa Šantić

r.a.,

pisi, svoje, tudje stihove...ovo je tema da traje...Navratice možda još neko.

osusice se kapi na usnama minodora

dok ne postiras svoju pesmu!

sto belkinje toliko vole čitate (belaca)?

ja mislim da je crna improvizacija mnogo bolja...

sto belkinje toliko vole čitate (belaca)?

ja mislim da je crna improvizacija mnogo bolja...
-----------------------
Belci, crnci???? Razlika? Samo ti stalno provlacis boju koze.
Pa, hajde, pisi, daj nam „crne” improvizacije!

Ja nisam tako dugo na ovom forumu, pa možda ne spadam u najupucenije, ali, zašto u svakom postu moras da spomenes „crne”, „bele”? Ako si tu poznat, ako svi znaju da si crnac (ili se tako deklarises-svejedno), čak ti je i nik taj, čemu stalno spominjanje?

crncuga,

nešto od onoga sto si (doduse, relativno skorije)pisao iscitah. Inače, pazljivo i temeljno čitam sve tekstove. Profesionalna „deformacija”. Ok za arhivu, ali, kada bude vremena.
Test !!! Retko padam na testovima, a i ako se desi...nema veze. Steta? Za koga?
Ne, ne tvrdim da je SAMO o boji koze reč. A, da, jesam neko ko romanticno gleda na sve sto je moguće. Tako je lepse. Sve.
Nik možda ne interpretiram sasvim tačno, a možda i da.
Da si ti (nama), ziv, zdrav i veseo !
Ovo mi je bas slatka tema, pa bih da takva i ostane, ako može. Zbog zvezda. I ociju.

Nije ni cudo sto je Forum propano. Od svih lepih relativa jedino prolaze ove Copy-PASTE TRALALA

Drustvo mrtvog pjesnika

Bio sam slavljen, hvaljen, nekaznjen.
Moje stihove izgovarahu
jedna dvorska luda
dvije dvorske dame
i tri pjevca zlurada.

Proslost prođe, sadasnjost me steže.
Luda postade senator,
dame dvorske lude,
a pjevci pogadjate,
kockice kokosije supe.

Ah sudbino gorka
ah goli svijete bez darovitog uma
kakav pjesnik ja sam
bez cjenjenog publikuma

Derksen

Samo čitaj Sanak, pa makar i u arhivi. Vidi se da znaš šta valja. Crni rukopis najbolje se cita u mraku.

A Minodora kao i uvek.../Ne/dorecena. Uleti pa zbrise. Samo kapi još, valjda, stoje na usnama..

„Crno vino, kasno leto, oči pune zvezda
i usta stihova... ”

/pesnicka/predigra ili kraj pesme/poeme?

belacka nedorecenost. to je jedna od najvecih mana vaseg sveta u kome se jako teško snalazim. osecam se portpuno nezasticeno, a ogroman sam crnac.

definitivno je tačno da crnci usmeravaju belce. u dobro i zlo. mada ovi veruju da je obratno. belkinje, naravno, nemaju iluzije o tome. ogromni crnac ima samo dva organa, ali kakva!. Ego i intuiciju. Zato sam batalio pisanje. Od sada samo slusam.

Evaj, ja sem navedena sva organma ima još samo jedno orudje i osetilo. Prvo je maklo izraubovano ali precizno, a drugo me posecuje samo u posebnim prilikama.

Usi? Ne trebaju za čitate (ne volim). Zato apelujem na autorku teme da nam u vidu šapata saspe svoju lirsku intimu.

Derksen je bas grubo prema crncima i ne vidi u nama ništa dobro ni talantovano (jel se to tako kaže)?

prednost je i ako već imaš ogromne usi, onda mozers evoluirati i druge organe, jel

pa to i ja velim. Evolucija je cudo :-)

Kome zadnje pukne pred ocima najduže se smije ;-)

Dzaba sve moja ti mindora, crncuga sve poviruje na te.