Anatomija raspada dobrog liza
crncuga
27. maj 2014. u 03.44
(Za lepooku!)
Iza njih njihovi, iza nas nasi
To u isto vrijeme raduje i plasi
(Arsen Dedic)
ZNAčAJ PERGAMENTA
Ah kako je E. znala da liže! Zapravo to je jedino pristajala da radi. I da ,usput, kolenom i vanjskom stranom butine najezi prepone i međunožje.
Ćale joj je imao nezgodan posao. Bio je hodza...Strogi nazori, a doba Sodome i Gomore. Devedesete šibaju..Svi tabui su padali. Berlinski zid, pa komunizam, bratstvo-jedinstvo i, naravno, ja...
Ah, ja sam padao najlakse...Na ledja, na bok, na travu, na krevet, na haustorski pod, na sediste u (kasnom) tramvaju, u klozetima vozova koji staju na stanicama cija imena ni kondukteri ne pamte ...
E. nije davala da je suvise diram ...„.Ajde da se ljubimo” - kazala bi punacka crnka (razume se samo po sebi)
Jezik joj je poput polukruga...A kad ga izbaci!!!. Mmm...Duzine pergamenta...Kao kad spustis topao dlan na hladno celo...
VANJSKI ZAHVAT
E. je lizala usnu skoljku polako, kao da degustira vino...Lagan ulaz vrhom, pa masiranje celom povrsinom jezika, pa lagani dodir po bubnjiću...
Kao kad fetus opipava zivot u majci.. (Tako mi je govorila E. Jer, otkud bih ja to znao?!)
A onda - poslastica! Liz sa vanjske strane. Tamo gde i brico dira polako...Taj vanjski zahvat izvodila je kranje lascivno sa pljuvackom koja je omeksavala kozu, a zatim je lagano relaksirala...
U casu kada „usisava” uho, padao bi „češnjak” po preponama...Zrelo!
Ali, dalje od toga - ništa. Ni čut...
„Ti si vlah. Doduse moj najdrazi vlah, ali vlah. Nema ništa od toga” - rekla je jednom za svagda, ali je opet to morala da mi napominje na desetine puta, napljenom i sklonom zaboravu.
Saputalo se da ona nije bas neki verski uzor... Cale joj je salevao stravu... Drzao je u kuci... Pretio. Ali, zalud hodžini zapisi... E. je volela da liže.
Poslali su je psihijatru...Neki doktor R.K. specijalista za grupnu terapiju. Specijalizovao u Londonu. Jednom smo Sinisa (moj drug koji je studirao u mom kraju) i ja pratili E. kada je isla na seminar koji je drzao njen psihijatar.
Tema je bila ludacka - nešto o poljupcu kao delu psihoterapije...Dr. je zavrsio seminar citiranjem Empsona (mog omiljenog pesnika):
„Noc se spustila na grad, kao anestezirani pacijent na operacioni sto...”. Tako nešto...
Upamtio sam ovo predavanje zbog Empsona i jedinstvenosti poljupca...
DOBARVECE KOMSIJA!
Ali, E. se nije smirivala... Moj prijatelj dugo nije mogao da shvati šta to E. sprečava da nam se sasvim prepusti...
„Ti si Sinisa, a ona je E...” - govorio sam mu...„Pa šta?”... „Pa ti si...a ona je...” i tako dok „veseli” mladic nije ukapirao.
Od tada je mnogo vise cenio E. i njeno slobodno vreme: „Brašo, kako lize!”...Sina je voleo da recituje Enesa Kiševica. ..E. je volela da liže...A ja sam voleo da žmirim i osecam taj jedinstveni zahvat do nepca!
Svakako da se to ne može sakriti - jesam, patio sam za E.. .Ludo smo se zabavljali. Tri druga...
Vozili smo se jednom tramvajem. Sina je sedio sa E. napred, a ja iza...Uzeo kutiju šibica i napisao: „Pitaj je!” Prosledio je mi je kutiju da ona ne vidi...
E. je to vece pristala da obradjuje uši sve dok ima šibica za kresanje... Tu vece sam ih sve zapalio, a kutiju sačuvao...
Dobra E. je bila obecana izvesnom Ademiru iz njenog stubišta. On se nije mnogo mesao sa nama. Znao je da će dobiti to što mi bezuspesno trazimo. Uljudno smo se pozdravljali kad se sretnemo...
ČETNIČKA POSLA
Godine su prošle. E. se udala uz rat...Video sam je tek nedavno u gradu koji mi je (iz nekog razloga) poznat.
Kupovao sam klopu u marketu (slovenački, a koji drugi?!) i na „gondoli” sa kiflama, perecima i ostalim testom zatekao zabrađenu prodavačicu...
Ali, oči i onaj prelaz jezikom, kao kad brišeš usne od toplog mleka, sve su rekli...
Naručujem ...Pojma nemam šta...Pažljivo mi pakuje..Gledamo se...Zapravo, ja piljim, a ona škilji ispod okovratnika, komada marame, čega li... Srednjovecna ženska, punačka...
„Da li još znaš onako” - pita promuklim glasom ovaj imbecil... „Ne pricam sa četnikom” - otpozdravlja mi.
„Pa meni se ne prica. Ja bih da osetim još jednom” - kažem...
Mršti se E. Neće da poslužuje „takve”... Kao, vratiće perece, ako nastavim...
„Odmah ću da zovem šefa da se zalim” - kao, pretim joj...
„Samo izvoli. Hoćes da ga ja pozovem? Ademireeeee”...?!„. ..Eh, mislim, pa mogao sam i da pretpostavim - muž kao šef...
SREĆOM ZARATILO
Smijuljimo se...Ona nikako da zapakuje, ja nikako da odem...”Jel ti žao što...„ - ne mogu da zavrsim misao..
”Šta? Sto ti nisam dala?„.. Šutimo...
”Pa, jel ti žao„ - lanem, odjednom, kao oslobođen...
”Znaš kako se ostavlja četnik u životu?„ - pita E. umesto odgovora...Kako?...
”Teško„ - vraća mi kusur.
”A, jel ti znaš kako laje muslimanski cuko? - pitam je...Jok.
„Vlah, vlah, vlah!!...”
„Zovem šefa - Ademireeeeeeeee!... Smijuljimo se.
”Kaži, jel ti pomagao onaj psihijatar? „.. ”Jašta je. Umalo me šejtan nije uzeo pod svoje. Srećom, zapucalo„ - priča E...
Da, srećom...
Idem, ne okrećem se...Nije to bila E. već moja omiljena fantazija...
Na tv posle vidim doktora koji je citirao Empsona, mršaviji, stariji nego sto ga pamtim...Neka sudska ili politicka emisija...Nije pricao o poljupcu...
NEPOZNATI ČOVEK
Moj prijatelj Sina je stradao. Navodno, poginuo mu otac, a on otisao u ”ekstremiste„ na onoj drugoj strani... A onda i njegovi naletili na ”ekstremiste„... Čuli smo se dok je pucalo...
”Gdje si Bizantinac, liže li te ko?„ - pitao je.
”Gde si Kiševac. Liže me snajper„... - rekoh.
”Bjezi ubice te (imao sam majku)„ - reče.
”Bezi ubiće te (imao je sina)„ - kažem.
Zvao sam zajednickog prijatelja da vidim može li šta da uradi za Sinu... Ali, prijateljstva su verolomna.
”Šta te boli !@#$ za njega!„ - viče prijatelj...
”Šta tebe boli !@#$ Što mene boli !@#$!?„...
Na kutiji šibica ostalo je: ”PITAJ JE„... Poneo sam to među retkim stvarima kada sam zauvek otisao. Kada su me izveli dezorjentisanog. Tanjeg od kosulje koju sam imao na sebi..
Čitam navece u hotelu, u gradu koji mi je skoro poznat, Empsona...
A onda izađem na balkon i vrisnem... Kao izgubljeni Brando u ”Poslednjem tangu„ .
Posle mi diskretno mi kucaju na vrata...
”Ima li nekih problema, gospodine„ - pita član hotelskog osoblja...
”Ima! - rekoh.
„Šta je na stvari?” - uljudan je onaj sa druge strane vrata.
„Jedan čovek neće da izađe iz mene” - žalim se...
„Kakav čoek?” - pita tip uzrujano.
„I ja bih to voleo da znam” - kažem naslonjen na svoju pogurenu senu.
PS
(autorizovano po svim zakonima belog sveta)
Tanjuska-c
(na)
27. maj 2014. u 18.16
ХРОНИКА НАЈВЉЕНЕ СМРТИ
Умрем ли,
оставите балкон отворен!
Ф. Лорца
Вито је лежао три дана и три ноћи у кревету, чекајући да умре. Досадило му да живи. Обукао најлепше одело које је имао, ставио кравату. Браду није обријао, а зашто и да је брије када га нико не познаје без ње. Док је лежао склопљених очију утрчала комшијина ћерка и тихо му шапнула да брадати више нису у моди. Вито је отворио један очни капак, полако као када се диже тешка ролетна на прозору. Зажалио је што је баш сада одлучио да умре. Сећање на жену натера му сузу на оно отворено око, па га затвори да му се безобразна мала не руга.
Ова данашња омладина нема поштовање према никоме. Ух, казнио бих је ја по гузици, али нећу зарекао сам се да више нећу живети. Доста ми је овог отаљавања од мука, беспарице и свих осталих гована.
На трен затвори оно сузно око, па отвори друго, суво. Безобразна мала цери се а око ње лете жути лептирови. Као у Сто година самоће. Немогуће. Затвори и ово друго око.
Бежи мала. Бежи иди ватај се са момцима, што мене овде зајебаваш?
Она се и даље цери, Вито вири на обадва ока. Лептирова све више и све су жући. Шта ће они овде? Ја умирем. Нећу се претворити у лептира. Нећу ни у шта. Доста ми је и овај један живот. Уморио сам се. Нека други живе Сто година. Мени је самоће доста и за ових мојих педесет.
Мала га поче шашољити по бради. Вито држи очи затворене. Прави се да га не нервира ова безобразница која се тек испилила. Тако млада а зврк над зврковима. Премлада је.
Подиже се он из кревета и опали је по дупету. Једном...па опет... па опет. Жути лептирови се разбежаше, безобразна цура се надури и побеже
Црко дабогда
Црко дабогда...да Бог да да цркнем сада. Разљути се Вито као никад у животу. Три дана није ни јео ни пио а од умирања ништа. Требао сам закључати врата да нико не улази. Отвори очи, жеђ га мучи одавно. Још понеки жути лептир залепрша око кревета, највећи део је отишао са комшиницином малом. Данашња деца немају обзира према маторима. Како само она врцка. Сети се свих жена у свом животу. Касно је да мисли о њима. Ионако му је доктор рекао да је болест смртна. Нема лека. Нема наде.
Пријатељи су га саветовали да остатак живота проживи смишљено.
Како то мислите? Питао их са чуђењем.
Путуј негде.
Где?
Негде где ниси био.
Нисам био нигде сем у пар градова земље која више не постоји.
Иди тамо где ћеш видети нешто значајно. Рецимо пирамиду. Рушевине.
Шта има да гледам рушевине? Рушевина од човека да гледа рушевине нечега где више нико не живи. Мртвац који хода у рушевинама. Шта ће ми то?
Иди на море онда.
Немам пара.
Иди на село онда.
Немам никога на селу. Ја сам одрастао у граду.
Имаш мотор. Провозај се њиме.
Сам да се возам? Ни у лудилу. На том мотору ја сам се возио увек у друштву лепих жена. Сада немам ни једне
Нађи је
Да нађем жену па да за месец дана умрем?
Пријатељи су га убеђивали и убеђивали да искористи то још мало од живота што му је остало. На крају се Вито посвађао са свима, отишао кући и легао у кревет да умре. Одмах. Шта ће му тих месец дана?
Три дана лежи у кревету и чека да умре. Видео је у једном руском филму како је стари калуђер легао у ковчег и умро. Можда они знају како се то ради? Вито се труди да не размишља ни о чему само о смрти. Моли се Богу да га услиши и да га поштеди даљих патљи и болова. Медитира. Вито нема болова али има болест која га полако изједа изнутра. Кажу људи код такве болешчине не боли ништа а када заболи боли као Исусове муке. Оће да умре сада док га ништа не боли. Да му стане срце док спава. Најлепша смрт.
Отвара очи да провери да ли су лептирови још увек ту.
Угледа два шарена како се врте изнад његове главе. Љубе се помисли Вито и пожеле да буде један од њих. Лепи су. Плешу и врте се без престанка. Покушава да открије који је мушки а који женски. Гладан је и жедан. Нема устајања. Затвара очи да не гледа инсекте.
Мора да бунцам. Нема ту никаквих лептирова.
Отвара очи, погледа кроз прозор. Пада жута киша цветова.
Мора да халуцинирам. А можда сам умро?
Необична киша је падала целу ноћ. Четвртог јутра Вито се пробудио и схватио је да се са заједно са креветом налази у води. Надолазила је све више и више.
Е нека се удавим. Како ћу да се удавим када знам да пливам? Требао сам да се завежем за кревет. Сада је касно. Једноставно нећу да устанем.
Вода је почела да кваси постељину испод које је лежао. Хладноћа му прође кроз тело. Задрхта. Комшије су викале, она мала безобразница је плакала. Керови су лајали престрашено. Бујица је носила све са собом уз страшан хук
Одједном велика бујица ишчупа кућу из темеља. Вито излети крозу прозор у свом најбољем оделу у којем се намерачио да умре.
Вода га је носила...негде далеко.
Негде где још није био.
