ЈЕДНОГ ДАНА

Има дана
Кад не могу да изустим
Ону праву
Ону просту реч
Која дивље хара у мени
Која те тражи

Водим те онда до реке
Што је текла кроз моју осамнаесту годину
И тамо
Бацамо чамце од папира
Гранчице сате минуте секунде
Није нам жао

Искупљујем се онда
Од свега што нас је недостојно
Час простом наготом пред сунцем
Час оним цветом којим се китим
У непразничне дане

И док ходађ испред мене
Ја знам
Још једном сам нашла реч
А нисам је рекла
Твоје је усне у злато кују.

Стојанка Раденовић Петковић

СВЕ ЈЕ У РЕДУ

Не, не треба да бринем
Не, не морам да бринем више
Све је у реду
Човек нађе нову Љубав
Песник има своју звезду.

Понешто и памтиш:
Боју фотеља са ружама
У ресторану на растанку
Али не и моје стихове
Рекао си: „чуваћу то”.

Једино је тешко после сна
У коме грицкамо семенке
И управо кад претстава почиње
будимо се и схватам
Да то више ниси био ти.

Не, не све је у реду.
„Љубав није идеална”
Чујем дрхтави баритон Алена Гинзберга
А „песник је Светац”
И када га људи не чују.
Његова је дужност
Да своје стихове говори звезди
Од којих она понекад плаче.