Ja sam već ranije bila postirala slične vesti. Nas dragi Dzo i dalje piše i ovo ozvodjenje predstave se planira i za Kanadu. Ako Bog da.

http://tinyurl.com/pu3yf9p

neverovatno, kaže upisite broj i ono 3333, doduse 3 mi je srećan broj...skoro sam nabasao na jednu staru disksiju još iz vremena kada smo mogli da za svako javljanj napisemo drugo ime, tj da menjamo nikove ko iganin konja...divna vremena jer je svako mogao lako da bude neko drugi i kao takav prica neku drugu pricu,,,naime pocnem ja da se javljm pod imenom materijalista zak i izazovem tako zucnu bucnu i zanimljivu diskusiju da bese ispisana na dvesta tabaka...kako je zima pa kako i nemam šta da radim kada dodjem sa posla, po svemu sudeci napravi ću pod tim imenom knjigu i kao sto sam i ranije radio izda ću je posto odem na godisnji odmor u zavicaj...naravno vide će se tu sve diskusije i diskutanti i njihovi zajedljivi, zanimljivi i ponekad bas interesantni odgovori tj primedbe,,,mislim da su to bile prave diskusije a sto rece jedan moj prijatelj „ vadile su me Dzo iz depresije..., tri puta sam isao sa kanapn na tavan, pa se vratim da napisem oprostajno pismo kad tamo SERBIAN CAFE i diskusije sa tobom Dzo, nekim Srbom, Dudom, Zokom, Jovom Spaklerom, Tanjom...itd, i eto me ziva, druzenje me spasilo” pricao mi covek, mame mi...Hvala na podrsci dragi moji a ovde ću da napisem svremena na vreme po neku pricicu tek da se podsetimo onog vremena VELIKIH DRUZENJA...

Evo ceo dan danas gledam kroz prozor , ovaj sa resetkama. Dole ispred samog izlaza iz zatvotske zgrade je autobuska stanica I staju autobusi 158 koji ide za atlantik siti, znaci na sever I 95 koji grabi dole prema jugu I sag harboru. Tim za jug otisao je jutros moj drug Gonzales iz domenikanske republike, sa kojim sam delio čitavih sest meseci ovu turobnu I malu zatvorsku sobu . Falsifikator koji je prodavao grin karte I vozacke dozvole kao novine, Gonzales je platio deo duga I kaznu za ono sto su znali I sada je polako isao autobusom dole prerma jugu u fort loredel, gde njegov brat Rodrigo ima firmu za održavanje I ciscenje javnih parkova I plaze. Dao mi je njegov broj telefona I ponudi mi poso kod njegovog brata. Pedro, govorio mi je, iako imaš samo jednu ruku moj bratce ti dati posao na plazi, praznis kante sa smecom I suncas se, ej imali nešto bolje druže a?
Prosedi I dobri Gonzales, vozeci se prema jugu ko zna šta je mislio I kakve je planove pravio, jer nezaboravite jednu stvar, sve što se isplanira ovde između četiri zida postane glupo I neprakticno onog trenutka kad napustite zatvor I osetite svez I lagani vazduh slobode…A tom gonzalesu sam pricao zanivljive price mog ne bas dosadnog zivota naravno malo I ili malo vise ulepsane, jedino sto sam ga slagao, koliko da ga impresioniram, bila je prica da sam u parizu prebio na mrtvo ime sina domenikanskog diktatora trohija. Naime u toj mojoj izmišljenoj prici ja I trohiljov sin , a trohilja su sezdesetih u jednoj revoluiji pomognutoj od strane cie ubili revolucionari, bili smo zaljubljeni u istu Mirej Zerar dugonogu, oblodupu I tvrdosisu lepoticu I igracicu u Mulen Ruzu. Prebio sam ga na mrtvo ime, I opis te tuce trajao je 45 minuta. Gonzales je bio falsifikator a to u kriminalnom esnafu je ništa drugo nego zanat, tako da se zanatlija to prihvatio I divio se svim tim pricama. Ja naravno dugujem izvinjenje sinu diktatora trohilja koga nikada nisam ni sreo u zivotu ali sam po pariskim novinama citao o njegovim avanturama plejboja visokog iskvarenog pariskog drustva.
Danas me je za vreme dorucka, cuvar Edi, debeli crnac dva metra visok, lupio dvaput po ramenu I nekako steno se smeseci tece- piter, one more day , . Da još danas rekoh ja sa velikim osmehom na licu. A već sutra u autobusu koji ide prema jugu secacu se I njega Edija sa kojim sam se maltene sprijateljio. Naime cuvsi da sam iz te već sada raz...ane juge , bivši marinac a sada cuvar u zatvoru, Edi mi isprica pricu o svojoj ljubavnoj avanturi sa nekom Lidijom iz Zadra koju je upoznao kada je njegov razarac Linkoln svratio malo u jadran I bacio kotvu u zadarskoj luci. Pricao mi je on o Lidiji dok smo sedeli u biblioteci sa nekim setnim I pomalo zalosnim prisecanjem, vidi se da je tada mladi crnac u marinskoj uniformi impresionirao neku lidiju u zadru I ja I tu umesah svoju lazljivu mastu I prekrstim tu verivatno hrvaticu u srpkinju I pravoslavku, objašnjavajuci neobavestenom cuvaru zatvora, da smo ja I lidija iste vere I narodnosti I da samo takva može da pruzi pravu ljubav coveku bez obzira na njegovu rasu, boju ili poreklo. Ako ikada Lidija procira ove redove sto verujem da neće, neka mi oprosti, ja sam lično obozavao zagrebcanka, naročito u ono vreme kada sam ih mogao uhvatim za oba guza ili sise u isto vreme, znate valjda nasta mislim…
Da, sutra ujutro biću u autobusu koji juri prema toploj floridi, I dragi moji , kako vam drago, mozete me za trenutak zamišljati kako praznim one kante sa djubretom na plazama od majami bica do fort loredela a posle šta će biti cam Svevisnji zna…..ko zna kakve mi je lekcije ovaj okrutni I uisto vreme prelepi zivot pripremio…
Zbogom

Hej Dzo, kud si kreno :)...pozdrav !

Tajka,
molim te, ako nije problem, objasni mi šta si hteo da kažeš ovom recenicom :

„Kao noj zabijam glavu u vreli pesak bežeći u prošlost… ”

IZ ROMANA LOPOVI I SKITNICE...nisam mogao da verujem da ću Budju da „sretnem” u Parizu na takav način. Tražio sam ga u Lionu, Marselju. Dizonu i Lilu. Nije ga bilo ni na jednoj adresi koju mi je njegova majka dala i samo sleganje ramena nekih ljudi ništa vise. Ustvari znali su ga mnogi, jedan me umalo nije prebio kad sam rekao da sam Budjin prijatelj. Coveku je taj prokleti Budja bio duzan 10 000 franaka i kako njega nije nasao da mu polomi kosti pomislio jadnik da to uradi meni njegovom prijatelju pa bar mu nešto napakosti. Ali Budja se nebi sekirao da sam kojim slučajem dobio batine od tog dvometrasa koji je radio kao sofer za neku holandsku firmu. U kafani je bilo zagusljivo i ja sam jedva cekao da izadjem na svez i hladan vazduh ali me je ona budala drzala za revere i psovala tako grozno pljuvajuci me nekom smrdjivom pljuvackom koja mu je izlazila iz pokvarenih zuba.
Zaklao me taj tvoj prijatelj za deset soma, deset mu ga majci smestim. kaži da ću da ga ubijem, ja ubijam za manje a kamo li ne za toliku lovu. Mislio sam da će konacno da me pusti da odem do jednog alzirskog hotela gde sam nasao sobu za 50 franaka i u kojoj sem lavaboa i kreveta nije bilo ničega. Čak ni klozetska solja, za to se moralo ići čak na kraj dugog hotelskog hodnika u poslednju prostoriju koja je bazdila na amonijak i neki odvratni miris koji smrdi na kiseo kupus.
Uzecu ti kacket, rece dugonja i skinu mi sa glave kacket koji sam kupio u taraskonu u nekoj prodavnici lovacke opreme. Lepi kozni kacket sa nausnicama bas dobar za ovo prohladno vreme mislio sam ja stavljajuci ga u radnji da vidim kako mi stoji. Jhebi ga izgledao sam bolje od belmonda ali za razliku od njega nisam imao ni lovu ni posao a noge su me bolele posle rata u indokini gde sam zaradio nekoliko olovnih zrnaca u koleno.
Vise nisam imao strpljenja. Bio sam sav ispljuvan onim skrbavim dztnom, poceo je i meni da psuje sve po spisku, nazvao me pederom i predlozio da me kara a za uzvrat odbije Budji 100 franaka od duga i sad mi uzima i kacket. Pijane nikada nisam voleo da bijem, ali iz kandze ovog nisam mogao drugacije da se izvucem. Lupih ga kolenom u jaja a kad se saze razbih mu vilicu snaznim kroseom. Pao je na sto nekih zadremalih pijanaca i porazbivao pivske flase koje su oni naredjali kao vojnike. Zajedno sa stolom srusili su se i oni i susedni sto. Odjednom mi se učinilo da je onaj div dok je padao porusio pola kafanskog inventara. Izasao sam na sneg, namakao kacket na glavu i posao u hotel. Zamnom je vikao onaj kelner trazeci da platim a ja mu dobacih da ja nisam razbio ništa sem pijanu glavurdu one budale od koje me kelner nije ni pokusao da zastiti. proklete bedne kafane pariskog 20 tog arondismana pune odbacenih ljudi 3 čeg sveta i bliskog istoka.
Hotel je gledao na neki bar i neonska svetla su se presijavala igrajuci neku igru boja na po plafonu moje sobe. Zmurio sam i odmarao. malo kasnije se pridigoh , nadjoh cigarete u dzepu izvadih upaljav i zapalih. Dok sam palio cigaretu primetih na prljavom zidu iznad kreveta da nešto piše. Osvetleh onim upaljacem natpis i procitah na čistom srpskom jeziku „ ko si da si , psujem te u dupe, u Parizu ćeš sto posto da naberes med, bolje se spakuj pa idi u pizdu materinu” malo dole stajao je potpis „Budja”.
Nisam mogao da verujem da je onaj pokvarenjak stanovao bas u ovoj sobi sto ustvari i nije bilo cudo jer je to bio najeftiniji i najruzniji hotel u kraju ali kako naici na istu sobu...Nasmesih se umoran i povukoh dubok dim onog ljutog Zitana. Iz onog bara prekoputa kikotale su se neke prostitutke a ja kako nisam mogao da zaspim ogrnuh kaput, ugasih cigaretu i sidjoh dole. Sneg je padao po pariskoj kaldrmi i pravio tanak prozirni sloj. Kad budem kasno nocas izlazio iz bara bi će tu priličnih deset santima belog pokrivaca, a dotle se treba malo zabaviti. Fufe su sedele pored prozora u uglu i pokazivale mi svoje crvene gacice. Narucih kurvoazije i pridjoh njihovom stolu. Toplo su me docekale. Dve obične pariske fufe bile su ljubaznije i mnogo drustvenije od onog mog zemljaka kome sam polomio vilice. Ja zaista nemam ništa protiv kurava, čak šta vise za mene su to divna stvorenja bez kojih ovaj svet ne bi licio ni na šta.
šta pijete lepotice..?

Jedna se zvala Zozefin a druga Mirej. Gledao sam njihove vesele oci i slusao piskavi glas dok su se radosno smejale. Sa starog Dzuboxa Adamo je pevao onu staru dobru sansonu „tombe la neige”. I bio je u pravu, napolju je vejalo dok su me dve pariske kurve ljubile u sveze obrijano lice koje je mirisalo na kolonjsku vodu rojal kopenhagen.
Volim pariz kad pada sneg...

Tajka,

pitanje je bilo zato što se iz teksta (dela teksta)koji si dao, ne vidi na KOJU proslost mislis, kada joj bezis zabijajuci glavu u pesak.
Hoću reci, proslost je i ono sto je neposredno prethodilo tvom odlasku (bombardovanje, strah...), a tome verovatno ne bezis („bezeci u proslost”).Meni je to samo jedna lagana nejasnoca, zato pitam.
Inače,„nojevsko” zabijanje glave u pesak kao reakcija na strah, iako prihvaceno kao izraz, nije tačno, tako bar tvrde biolozi.
Pozdrav

Moleru,želim da ti se ostvari onoliko snova i zelja,koliko će ti
biti potrebno da budes srećan.
Pozdrav
N.E.

Ostalo mi je u secanju iz 2004 god.

„ Usamljenost na ovim prostorima iza velikog okeana je bolest od koje
se duša suši i umire , a sećanja i nostalgije su mali svetlucavi pojasevi
za spasavanje , plivaju okolo nas, i nude bar malo nade i osveženja
nama umornim i izgubljenim lutalicama.”

šta je nema nikoga, otisli ste na pijacu pa ste se tamo zamajali kod tezge sa sirom i kajmakom pored kojih je tezga sa ljutom rakijom prpecenicom. Znam vas breeeee, znam, takvi ste vi...a ja nemam kud, rođeni palamud, nemam kud. Pisanje mi je u krvi, reč nerecena po meni vrvi , oci vase trazi...ej moji citaci, da li vas ikada moja reč zakaci ? to vase cutanje nejasno mi nije reklo...Sedeo sam u svapskom zatvoru u alpima i disao cist vazduh citajuci knjigu NEMACKI U STO LEKCIJA, dok su drugi zatvorenici radili u zatvorskoj radionici praveci bozicne poklone za male svabchice i male svabice te hladne duge zime sa debelim alpskim snegovima. Sanjao sam da sam cuvar logora dahau blizu Minhena i da sam se zaljubio u lepu jevrejku Anu Rihter i da sam je krio po zabitim ormanima za metle i deterdzente i u ponoc je ljubio na mesecini. Jende noćije nije bilo vise u plakaru za metle , nije je bilo nigde, Zimskih hladni vazduh sa buhenvalada dopre do mene noseci miris Anine kose sa dimnjaka krematorijuma...cudni snovi, zaista su bili ti u tom svapskom zatvoru, snovi koji su se pamtili bolje od stvarnosti...Naucio sam tu knjigu napamet i nekoliko Geteovih stihova iz nnje i dan danas mogu da vam izdeklemujem kad god zazelite, a to o ANI RIHTER, otkud se taj san stvorio, kako je ta prica u meni nastala, nikada neću dokuciti, nikada, mada tamo posle nikada sve misteriozne zavese se otvaraju i saznamo čak i ono što ne želimo...Moji pajtasi iz tog KALABUSHA (zatvora) su bili pusteni sa stotinak i vise maraka zaradjenih u toj zatvorskoj radionici a ja samo dobih obaveznih 30 i deset strofice geteovih stihova i kartu voznu za Nimberg. Da, tako je to bilo dragi moji, vi sto kao i ja letite ovi letecim cilimima interneta isaranim nasom mastom i zeljama za druzenjem...pozdrav veliki, veci od zelenog putnickog voza CHIRE uske zeleznice od paracina do Zajecara...ali o tome nekom drugom prilikom...

Dzo Moler da, celu knjigu nemacki u sto lekcija naucih te hladne svapske bele vestvalske zime ... sunce je sijalo toplo i cilo na beskrajnom nebu dok sam na stanici cekao voz za Numberg...debeli hladni zidovi zatvora su ostali iza tamo na bregu i pomisao da samo zatvorenik za kojim su se zatvorila velika vratnica od gvozdja može ovako lepo da dozivi jedno naizgled obično jutro u nemackoj...da, samo zbog tog predivnog osecaja slobode vredelo je sedeti iza onih debelih prozora sa celičnim resetkama...slobodo, ima li šta lepse od tebe, pomislih gledajuci kako voz ulazi u stanicu...kao da ponovo pocinjem da živim...

ne znam koj mi je moj danas. U njujorku neki zaj.eban dan, prohladan, oblacan. kako je lepo pobeci malo u secanja, osveziti se i ubiti velegradsku monotoniju. ima li uopste nekog da cita ova blebetanja ili ja to saljem u etar, a etar ih nosi ko vetar. Možda odem u kafanu tri vrane. naisli neki momci koji su dugo radili na aljasci zaposljeni na nekom norveskom brodu koji je duz obale hladnog dela kontinenta lovio ribu. volim da slusam te mlade momke. Sednem u ugao i praveci se nezainteresovan pratim svaku njihovu reč, svaku grimasu vidim i uvek znam kad stvari preuvelicavaju i ulepsavaju. Mladi morski vukovi koji se kale, koji tek uce zanat ali u kafani uz rum sa jamajke ili viski preteruju u svemu a naročito o zaradi i hrabrosti. Tu svaki mornar nema meru. nisam još nikad sreo nekog ribolpvca sa velikih brodova a da nije oko sebe rasipao lazljive price o tome kako je negde u nekoj luci prebio deset lopuza odjednom, zaradio vrecu para i potrosio ih sa kurvama u nekom toplom letovalistu juzne francuske rivijere. Da, imao bih i ja čega da se setim, ali vecersa idem iz radoznalosti da li ću cuti nešto novo, nešto sto ranije nisam ni čuo ni doziveo. ali sumnjam...

Jal' je bilo na proslavi Slavinog Ogledala, jal' negde drugo,
tačno ne znam.Ugledah knjigu Kolonci.Bijase mi drago da se setim:
Patrisa Lumumbe, „ Combeta”, Gizenge i ostale ekipe iz kolonijalnih
godina, ranih sezdesetih.
Još pomislih, možda je u knjizi o ovoj novoj kolonijalnoj eri, gde
vrsljaju razni rotsildovici, rokfelercici, masoncici, Novi kolonijalni poredak...

Nabavih knjigu. Kad stvarno :jeste. Knjiga Kolonci je o koloniziranju.
Kolonizirala me, još me i klonirala.
Neki to zovu nostalgija, ja: carolija.
Carolija zivota.
Neke knjige čitam da zapamtim nešto iz njih, Kolonce čitam da
sve zaboravim iz nje. Da je ponovo čitam.
Kad je ponovo čitam, kriva mi, kad se nečeg setim iz nje.
Mnogo puta sam je procitao.
Caroličan sam iliti nostalgican...

Dadoh je deci, mojoj rođenoj, bar tako im majka kaže.
Citali su je, nije da nisu. Vole citati...


Posle citanja, na licima im vidim, „odsustvo svake prisutnosti”
Čak nisu razumela one reci..

Koliba seljacka.
Miris amova, ruvo,
Ikone stare,
Kandila tihi sjaj.
Kako je divno
Što sam sacuvao
Detinjske utiske do u beskraj.

Svoju decu, svakako u sali, zovem dot-comovi, fejsbukvasi, tvitsterasi.

Da bi ih, bar malo priblizio knjizi Kolonci, pricam im o tom vremenu.
O vremenu beskrajnog detinjstva.
Bio sam momculjak, u selu se već naveliko pevalo :

„ Hoćemo li moja Roso
na pijacu Ponte roso.”
Imati majicu ili farmerke iz Trsta, bijase to veliko.
Važno je bilo da se prica, da je iz Italije.

Dobih jednu majicu, trstenusu..Možda i nije bila iz Trsta.
Stariji momci bi kupili majice „Beko”[ beogradska konfekcija],
sa njih skinuli etikete, onda bi se dva-tri dana negde sakrili.
Posle ih prodavali po selu i obliznjoj koloniji..
Ko biva, bili su u Italiji. Roba „Beka” je isla kao halva.

Moju majicu sam cuvao za prvu igranku.
Cigareta duvana hoda, je bilo do napustenih prostorija seoske
radne zadruge. Pusio sam kriomice, da ranije postanem momce...
Dodje subota predvece. Zaputih se na igranku.

Na igranku su dolazile devojke iz kolonije. Jedan curetak mi se
detinjski svidjao. Nisam imao snage da joj pridjem.
Možda da razbijem maler, uzdao sam se u pomoć moje trstenuse.
Jači sam u majici s Ponte rosa.

Blizu napustenih prostorija zadrugarskih, Cika Vasa je imao
neki mali vocnjak. Ogradio je to on s bodljikavom zicom.
Ne, ne,Cika Vasa je bio ljude,on je vocnjak ogradio
od goveda i ovaca. Na vocnjaku rasklimane letve.
Nabaceni obruc ih labavo veze za kolac ograde.

Bijase vreme kajsija i dzanarika.
Mogao sam podici obruc i kroz letve do kajsija i dzanarika.

Ali, nisam. Ne bi to bilo to. Nisam se „uvalio” u Cika Vasin vocnjak.

Lako sam usao, levom rukom pritisnuh donju zicu nanize.
Nabrah kajsija i dzanarika. U obe ruke ih imadoh.
Pri povratku, zaboravih kako sam usao. Ne pritisnuh donju zicu.
Nisam ni mogao, šta bih s slasnim vocem.
Osta deo moje majice na gornjoj. Maler. Propade mi igranka.
Curetku neću ni veceras prici.

Sve ja to pricam mojoj deci, kadli će moj najmladji dot-com :

„ Zar bi jeo kajsije i sljive ako nisu iz supermarketa ?”

Milane, čestitam ti, vratio si me u vreme kad sam imao drugare i sebe.
Da ne zaboravim, deca pomalo razumevaju. Sad su svoji, ukrali su mi knjigu Kolonci.
Neka su, ne grdim ih.

MORNAR STIV NEGOVANOVIC

Stari mornar Stiv Negovanovic sedeo je na jednoj klupi na obali i posmatrao talase. tamo u magli stajala su tri broda i jedva su im se videle sive siluete. more je bilo nemirno, duvao je vetar I i Stiv podize kragnu a zatim izvadi lulu. Punio je duvanom i svreme na vreme pogledo na pucinu. Jedn od ona tri broda se izgubio u magli to je primetio i paleci lulu još jednom pogleda prema pucini koliko da proveri da li je on to dobro video ili su tamo još uvek tri siluete. Da broda nije bilo. Veliki brod Birgl izgubio se zauvek. Bio je to njegov poslednji brod na kome je plovio i stiv još jednom pogleda u tom pravcu pustajuci kolutove dima. U dzepu mu je bio poslednji cek od plate i rešenje za penziju. zbogom veliko more, morski ljuti vetrovi, veseli i hladni talasi, goodbay. htede čak i da opsuje nešto kao nosite se dovraga na vama sam ostareo, koza mi se ustavila od slane vlage a kosa izbledela na ledenim vetrovima. gonite se dovraga, kradite nekom drugom vesele poglede, mladost, snagu, ja sve to vise nemam. nemilosrdno more, kao veliki plavi upijac usisao si mi svu snagu i nabio je u tvoje tajanstvene tamne dubine,. šta ćeš sad sa njom. Prokleto da si, pomisli u trenutku pa se onda seti divnih luka na havajima, portugalskih pristanista punih ringispila dobrog vina i socnih crnokosih lepojki koje su lako davale svoje draži mladim zeljnim snaznim mornarima voljnim zabave i kratke ljubavne avanture na toplom pesku. Setio se divnih barova Marselja, Njujorka, Vladivostoka, Sangajskih uskopicih lepotica koje se svojim slatkim seksi kikotanjem dizale i mrtav !@#$ a kamo li ne mladu karu koja nije 6 meseci ulazila u međunozno pristaniste neke vrele kosooke ribulje. Plovidbe oko toplih ostrva juznih mora i egzoticne luke filipina i malezije. Tuce po kafanama Tulona, Napulja, Sanfranciska.
Setio se i svetionika belih kako strce na nekom rtu i namiguju svojim velikim fenjerima, setio se i imena nekih koje su mu milovale ostru bradu i lagale da će ga cekati i cekati i cekati. Niti su one cekale niti se on vratio. Ko zna dovraga šta se desilo sa njima, ko zna. Dugo je stari mornar stiv Negovanovic gledao u more i pomisli kao da je ova cela igra njegovog mornarskog zivota trajala samo jedan dan. Jedan mladic se odavno ukrcao na brod i onda jednog dana se iskrcao stari sedi mornar sa poslednjim platnim cekom i rešenjem za penziju. Sve je bas licelo na jedan dan koji se izgubio u bezgranicnom ustalasalom plavetnilu okeana. Dan pun uspomena koji je trajao skoro jedan čitav zivot.
Stiv ustade i podje prema gradu a onda još jednom pogleda ocima izbledelim od sunca i slanih vetrova u plavetnilo pokriveno maglom;
goodbay velika slana vodo, nadam se da ti neću nedostajati... ... ...

... i st ajos da vam pricam, možda kako smo svi mi na neki način mornari u ovom uzburkanom moru zivota koje i miluje i bije svojim talasima, čak i vi zenski pripadnici ljudskog roda sa tim uskim gacicama koje vam ulaze u guzeve kao dugacki nos prislonjen na...hajd da ne preterujem, danas vam je bio praznik, i znam da je sirom sveta proslavljen da ste dobile poklone, isle u restorane prejedale se , pile vino i lagale nekog da ga ludo volite...ok, znam, nije bas tako, ali bi će dana kada će biti bas tako...he he he he ehe heeeee/. Ruskinji u kuci do moje dolazio je prvi muž sa kojim ima dete, malu trsavu devojcicu od 6 godina i pocela je svadja ...Osmomartovska svadja jer tata nije placao alimentaciju i sadasnji momak brizne mame gadno je kritikovao tatu devojcice koja je uplaseno gledala svadju sa prozora grleci svog crnog machora Maksima. Eto, ima i takvih osmih martova, groznih, puni mrznje rasprave i straha. Uplasene oci su gledale ta dva tipa i pitale se ko je ovde ustvari moj tata...Zapalio sam cigaretu i pistio jednu staru longplejku sa francuskim sansonama. Piustio sam jače da ne slusam glupu svadju između bivšeg muza i sadasnjeg ljubavnika i debele ruskinje koja vozi kola hitne pomoći i neće ići veceras sa muzem ili ljubavnikom u neki otmeni bar već radi u treću smenu vozeci kao sto rekoh kola hitne pomoći. Slusajuci sansone nisam mogao da izbrisem iz secanja uplaseni pogled trsave devojcice koja steže svog crnog machka maksima i možda mu se zali, a macak kao macak, ceka vece pa da neku svoju omiljenu macku iz komsiluka odvede u nejlepsu komsisku supu ili garazu i dokazuje joj svoju veliku ljubav. Zatim je dosla policija, troja kola i cetvoro policajca da rasprave ko je u pravu i zašto nezapolseni otac ne placa izdržavanje debeloj mami za njeihovu trsavu devojcicu sa crnim mackom na prozoru...Ja sam samo razmišljo koliko mi obični zafrkani uvek nezadovoljni takspejeri ili platise poreza placamo ovu gomilu policajaca za ovu gomilu gluposti. Dvoja kola su otisla i ostao je samo jedan mali celavi crnac u uniformi i sa cizmama i nešto zapisivao. Celavi policajac je zaista imao takta kada je slusajuci hor drecavih svadjalica nije izvadio pistolj i sve ih potamanio...Izveo sam kucku u setnju i ona je bas nasla da se uneredi u sred ove guzve pred susedovim vratima i umalo celavom policajcu ne usra cizmu. Pokupio sam sa snega ono sto je kucka uradila u belu neprovidnu kesu i krenuo ulicom...Negde pri kraju bloka, ispred parkiranog crvenog ferarija sedeo je na basamcima velike kuce nekada moj macak FREDI...He he, divan debeli zuti macak koga sam tako voleo i koji se omacio na moje oci u mom podrumu u mojoj kutiji za cipele koje sam kupio u Banana Repablik prodavnici. Sada je isti taj macak sedeo ispred nečije tudje kuce. To mi moja kucka gara nikada ne bi priredila čak iako joj ne bih davao neke naročito kvalitetne konzerve sa hranom. Kao da zna šta mislim gara me pogleda a ja je pomilovah dok Fredi nije ni obracao paznju na nas. Fredi IZDAJICO, pun je ovaj svet sličanih tebei. To mu rekoh i nastavih da setam moju kucku koja boluje od nekog koznog obolenja sličnog sugi. Sugava ali moja i odana, i šta da se radi, nosim u kesi njen izmet...Na kraju Bloka gde se zavrsalala slepa ulica OGDIN STRIT pucao je pogled na zgradurine manhatna koje su se izlezavale na martovskom suncu. Pomilovah još jednom sugavu kucku a kesu bacih sa padine Klifsajd Parka u zbunje...Prolazio je još jedan dan,prolazio sam i ja, i pas, i kolona automobila i sve je to zapisano na traci vremena ali koga sada to briga, i zašto je to važno, to je samo onaj deo slike zivota koji se neće upamtiti čak iako je to suncani dan OSMI MART , praznik onih clanova živih bica koje zovemo žene koje imaju te stidljive gacice sakrivene u guzeve i bez kojih ne možemo niti da dodjemo na ovaj svet niti da prođemo kroz njega...ajd pa da ste mi žive i zdrave ...

Milane, sve i sve. Last call. Ali ovo...
„Odakle dokle” sto nas narod kaže...Neponovljivo..
------------------------------------------------

U Karnegi holu*

„Sećaš li se, Džo”, pitala me je skoro Tanja Rodić, kad sam je sreo u Karnegi holu, na koncertu neke naše pijanistkinje, „dakle, sećaš li se, Džo, kad smo bili mali, u obdaništu, pa nas drugarica Zdenka postavi posle ručka, pred spavanje, u WC, na noše? Sećaš li se?”
„Sećam se ja, sećam se, Tanja. A što ti to sada pade na pamet, šta te to sad podseti na noše, na to fabričko obdanište i to kako sedimo, piškimo i kakimo pred spavanje?”
„Pa baš zato, Džo. Stojim ovde, pored tebe, dok traje pauza, pijemo sodu sa nekim alkoholom, a meni se pripiškilo. I onda me to, dragi moj Džo, asociralo na te noše. Sedimo tako nas desetak, a ti nekako uvek do mene, i pipkaš onu tvoju stvarčicu. ’Ej, Džo, baš si bio sladak, pipkaš se ti, pa, ’ajd, rekoh, i ja da se pipkam. Kad može Džo, mogu i ja. I baš nam je bilo lepo, je l’ da?”
„Sećam se, sećam”, kažem ja. „A onda, ti mene, Tanja, pitaš: ‘Je li, Džo, a zašto ti imaš pače a ja ribicu?’ To si me pitala.”
„Jeste, lepo se sećam da sam te to pitala.”
„A šta sam ti ja rekao, Tanja?”
„Neću da ti kažem, bio si bezobrazan, čak si i tada bio bezobrazan, Džo, mada si mi se, moram priznati, sviđao. Uvek sam sedela u tom toplom WC-u do tebe.”
„Bio sam bezobrazan, hm. Šta li sam ti to rekao?”
„Pa rekao si, ako baš hoćeš da te podsetim, rekao si: ‘Zato, Tanja, da, kad porastemo, možemo da se psujemo.’ Ha, ha!”
Tanja se smejala, a i meni je to sećanje bilo simpatično.
„E, pa, šta si očekivala, živeli smo u toj prokletoj siromašnoj radničkoj koloniji, a šta smo, lepa moja Tanjuškice, mogli da vidimo, čujemo i saznamo, nego takve stvari? Mada, veruj mi, ja sam tada sumnjao da to ljudi stvarno rade. Nisam mogao da zamislim one naše ozbiljne tetke i ujne i komšije i sav onaj odrastao svet, da je toliko bezobrazan i da to radi. Tada mi je to bilo neozbiljno, mada, nisam se baš ubijao razmišljajući o tome”.
„E, moj Džo, o čemu mi Srbi pričamo u Karnegi holu!”
„Pa Srbi su uvek Srbi, Tanjice, bilo gde da su, u Karnegi holu, u nekom molu na bejzbolu ili na južnom polu. Nego, idi piški, i ja idem, takođe. Pauza traje još pet minuta. I nemoj da se pipkaš, nemoj, ha ha…” . „Nemoj ni ti, Džo, zakasnićemo na koncert.”
„Da, Tanjice, ovde sve negde žurimo, a tada, kad smo sedeli na tim nošama, baš smo imali vremena i baš nam je bilo lepo.”
„Jeste”, reče Tanja i otrča u ženski toalet.„
Ja pogledah okolo i, videvši znak na drugom kraju hodnika, pođoh prema muškom...

…………………………………………
* Karnegi hol – njujorška koncertna dvorana”

Ciatjuci Dzo Molera često se pitam koga ovog puta imitira, Bukovskog, Londona, Sekspira...ustvari nije mu uspelo nikog da izimitira do kraja ali detalji u njegovim postovima stvarali su sliku i to ne mogu da neglektujem...Bio je skoro uvek na neki cudan i jednostavan način prepoznatljiv kao sto rekoh sa smekom gore pomenutih velikana koje je možda kao dete citao pa mu se te velike spisateljske velicine i nesvesno uvkle pod kozu...Mislim da mu najbolje ide kada piše o BROOKLYN-u ili toj njegovoj famoznoj KOLONIJI i detinjstvu...Moj zakljucak je da nikada neće maknuti od osrednjosti i da će pasti u zaborav kao i svi osrednja piskarala naših prostora...Pozdrav Dzo!

u vezi (ne)zanimljivih zajedničkih kupatila...

Vešernica je bila u sastavu zgrade gde su bile šupe, a sa druge strane klozeti. Svaki dan bi se neko najavljivao za kupanje i ložila bi se vatra, da se zagreje veliki kazan sa vodom. Za taj dan sam čuo da će se kupati zgodna Mira. Ona je bila starija dve godine i već lepo razvijena devojka, sa velikim grudima. Saznalo se takođe da će joj pomagati i polivati je vodom Kepina sestra Nada. U našoj maloj ulici sve se inače vrlo brzo sazna. Predložim drugarima da se sakrijemo unutar prostorije i virimo kad se skine „rasna” Mira, pa da je vidimo golu. Nekolicina dečaka odmah prihvatiše i zauzesmo dobre zaklone iza nekih nabacanih kartona u ćošku vešernice. Pred sam trenutak ulaska devojčica na kupanje par dečaka nervozno izađe iz skrovišta i pobegoše. Kad su Mira i Nada ušle, Kepin brat Dragan nije izdržao, nego iskoči i on imitirajući Peru Detlića iz crtanih filmova:

„Pogodi ko sam, ha haha , haaaaaaaaaaaaaa!”

Tako sam ostao sam u improvizovanom skrovištu, zaklonjen praznim kartonskim kutijama i rešen da istrajem u nameri. Kroz veliku paru koja se digla prvi put sam video „crni trougao”, sasvim mutno i nejasno, držeći pogled što duže na njemu ne bih li zapamtio željenu sliku za kasnije snove. Spolja se čulo dovikivanje i smeh drugova, dok je Nada pljuskala golu drugaricu zagrejanom vodom po glavi, a voda se slivala sa okruglih grudi do bedara. To je bilo zabavno, ali u trenutku kada je u vešernicu ušla Tijanina i Tatijanima baba, da pita da li je ostalo još tople vode jer bi se ona takođe okupala, mene obli hladan znoj u sred one guste vodene pare. U trenu se istopi i nestade u magli sve moje dobro raspoloženje i uživanje.

„Jao, bruke, babu da gledam. Šta ću sad?”

Nisam mogao izdržati da budem tu dok se baba kupa.
Dok sam razmišljao kako da šmugnem i izletim na slobodu, da me nema tu gde sam (možda da ostanem žmureći?) desilo se da me je, srećom, baka Ruža iznenada otkrila. Preturajući po drangulijama, tražeći nešto u uglu, otkrila je mene i moje improvizovano skrovište i lišila me muka. Bar za trenutak.

„Juuuuu! Kuku…Deco, tucite ga”

zavapi preneražena baba.

-„Šta ćeš ti ovde, nesrećo jedna?”
„Idiote, kretenu, platićeš za ovo”,

dočekaše obe devojke u odbranu svoje nevinosti. Ja izleteh na vrata koja su mi ženske brzo otključale, među svoje drugove, kako sam znao i umeo. Dobro raspoloženi oni su već uveliko pravili viceve na račun babe i mene. Slučaj se morao prijaviti Mirinom tati, jer je postojao nepouzdan svedok, baba. Ne bi to bilo strašno da Mirin otac nije bio strogi milicioner, zvani „Bora pandur”. Mnogima je u sećanju ostala scena kada je Sava morao da skoči sa najviše grane kestena, odakle do njega niko se nije usudio ni da pokuša.
Nije se prizemio već sa nižeg drveta, kao zrela kruška, „otpao” i Miki, jer je gađao Borinu Miru čičkom baš na „nezgodno mesto”. Dobio je takođe rezervni nadimak „bjež, Bora”.
Znači, čim ga vidimo mi se „ukenjamo” i begamo ili „palimo”, kao da je on signal da treba da se izgubimo iz vidokruga, jer policajac je inače opasan tip. Poznat je bio zbog oprezne vožnje svojom crvenom škodom, koju je svakodnevno prao i mazio krpom.
Pojavi se tako on na početku ulice, a onda mu treba dva cela minuta da pređe stotinak metara. Mi stojimo ispod bagrema, pa se premestimo do kestena, na pristojnu udaljenost, da sa distance brojimo sekunde Borinog prolaznog vremena.
Njegov sin Bane se po običaju nije mnogo ljutio zbog takvog zezanja ili nije mogao, niti hteo da pokaže, jer je bio uzrasta kao Miša. Više je voleo da ostane u kombinaciji sa nama, nego da se duri bez šansi da bilo šta promeni.
Priveo me je dakle Bora pandur na „informativni razgovor”, čvrsto me držeći za jednu ruku, tu kod druge česme i naredio devojkama da me tuku.

„Udrite ga obe!”

Iskusno se ogradio policajac, da ne ispadne da je to porodični obračun. Mira me je lupala svuda: po leđima, ramenima, ali po mojoj oceni ne baš preterano jako. Međutim, kad me Nada, na Borin nagovor, udari po glavi, meni se „otkači” fudbalerska noga sama od sebe, i ja je šutnuh u nebranjenu cevanicu, onako „iz kolena”.

„Šta je, šta se udaraš, breee, tebe nisam ni gledao.”

Bilo kako bilo, ja sam kroz magličastu paru video „crni trougao”, a moji vršnjaci sigurno ne, pa sam s te strane odmah bio u prednosti. Mogli su samo da mi zavide ili pitaju kako to „ona” izgleda. Naravno da su me zapitkivali posle tog slučaja. Njima je preostalo da i dalje lepe ogledalce na cipelu ili patiku, priđu „kao fol” da popričaju sa devojčicom u haljinici, pa poture nogu bliže njenim nogama. Na taj način bi videli koje boje su devojčicine gaćice ispod suknjice! Ta ideja nije dugo bila uspešna, jer je počelo šamaranje „snajperista”, sa zabranom prilaska ženskom društvu.
Iako sam više očekivao od tog iskustva, nadao sam se da će ono pomoći da mi naredni erotski snovi budu upečatljiviji i izazovniji, što se ipak nije desilo tako brzo. Morao sam da se nagledam mnogo izlizanih pornografskih sličica, pre no što mi se u glavi sklopila slika kako izgleda ženski polni organ.

SUSTER IZ KJU GARDENSA

Dao sam mu stare patike i dva para cipela da mi opravi, tek novodoslom komsiji druga vrata do mojih. Dosao je sa zenom lepom cerkom i sinom iz Odese, uz pomoć neke organizacije za emigrante nasao stan u istoj zgradi i tiho zapocinjao svoj novi emigrantski zivot na novom kontinentu. Stavio je cipele i patike na sto gde je prethodno raširio ruski humoristicki casopis AGANJOK. Pogledao je u cipele zatim u mene, pa na sliku koja je vidsela na zidu iako to nije imalo nikakve veze sa cipelama niti sa njegovom posetom. Zatim je uzeo jednu cipelu, pokazao mi djon koji je promenio, prstom dodirnuo petu od gume, pogledao u mene i rekao, veri gud. Zatim je uzeo drugu cipelu drugog para cipela i uradio isto. Konacno patika, pokazao mi je dno patike gde je postavio ulozak zatim zalepljeni deo vrha od koze koji je usio. Veri gud, ponovi i ovog puta gledajuci me umornim pospanim ocima. Seventy dolars, klimnu glavom kao da će da se slozi da je to to i da toliko kosta rad od čitavog popodneva u maloj susterskoj radnji na Kvins Bulevaru i 59 oj ulici. AJ AM DJUISH FROM ODESA , rece sporo sedajuci u fotelju. REtkost, htedoh da kažem, retkost da DJUJISH bude suster, obično su advokati, doktori , ponekad inzenjeri i vlasnici zgrada, ali susteri, retkost. Sedeo je u fotelju umoran celav velikih debelih crnih obrava ispod koji su zmirkale male crne oci pune crvenih kapilara. MI DOSLI IZ ODESE, moja žena ne radi, cerka Rita lepa uci srednju skolu a sin trazi poso. Onda je cutao, pogledao bi lenjo se okrecuci onu sliku na zidu koja mu je ko zna zašto zapala za oko, obična slika sa brodovima na nekom moru ili okeanu, brodovi bez znakova pripadnosti i bez zastava. Ko zna, možda su ga podsetili na ODESU i ostavljenu zemlju. Bojao sam se u jednom trenutku da nije zadremao zatim se trgnu i pogleda u cipele na stolu i onom casopisu AGANJOK. Kao da mu je ruka posla da ponovo podigne cipelu i pokaze mi djon i nove gumene pete ali je odustao lenjo mahnuvsi rukom. Može li pivo susede? Može, rece kratko još uvek zagledan u sto i cipele na novini. HM, pivo i suster idu, ali pivo i ...Izvadih dve flasice iz frizideta, uzeh kriglu i pazljivo mu nasipah da bude bez mnogo pene. Moja cerka bi mogla da vam cisti ovaj stan, 50 dolara? Zbunio mi je ovim predlogom. Prvo je otpio pivo a zatim pogledao u mene da vidi kakav je utisak i rezultat postigao njegov predlog. Otpih i ja gutljaj. OK, može, neka navrati u subotu pre podne. Idem na utakmicu pa će stan biti prazan. Mislio se, otpio još jednom a zatim tece mahnuvsi glavom, MOžE. Cutali smo i pili pivo. Dva para cipela i patika na stolu i slika sa brodovima na zidu. Umorni suster iz Odese dizao je debele kapke koji su se uporno spustali preteci da tu u fotelji zadrema. Radio sa svetlecom skalom namesteneom na nekom broju svirao je tiho muziku koja je takođe uspavljivala. Mirisalo je pivo i koza starih cipela na novini. Izvadih iz novcanika 70 dolara i stavih na sto. Suster ostavi flasu sa pivom i uze novac, izbroja savi i stavi u veliki prazan novcanik od debele koze. Zatim otpi pivo i ustade. ZNACI TAKO, U SUBOTU < MOJA CERKA I PEDESET DOLARA. ONA JE TAKO LEPA I DOBRA, HOćE DA BUDE GLUMICA. U subotu, rekoh, u devet, i zaista je lepa, prava glumica. Suster me tada pogleda pravo u oci, zatim me odmeri od glave do pete i mahnu glavom. NE MOžE U SUBOTU, MI NE RADIMO SUBOTOM. CUTAO JE TRENUTAK PRED OTVORENIM VRATIMA A ZATIM KAO DA JE DONEO ODLUKU RECE, NE MOžE UOPSTE, ONA JE TAKO MLADA I LEPA...Odlazio je hodnikom prema svom stanu polako, tromo kao da savladjuje umor tezak kao lokomotiva. I BIćE GLUMICA...rece tiho...Da, BI CE GLUMICA, rekoh i ja i zatvorih vrata...

Zagrepcanka
Evo ova crta sa neke stare diskusije iz vremena posle ovih poslednjih ratova na tom ratobornom balkanu

Ne znam, ja se po obicaju ne slazem sa tezama o nacionalnostima i verama i sličnim stvarima. Jednostavno poslusam srce, pa ako me zezne, nema veze, malo patnje uz koju casicu konjaka i gud baj bejbi. Međutim, ni sam ne znam zašto i kako mi je to zivot izrezirao ali upoznam ja u ranoj mladosti, jednu zagrebcanku. Kasnije sam upoznao još jednu ali ovu koja se zvala Jasna zavolim. Bila je zima i ja je upoznam u nekom toplom autobusu u kome su svi pusili čak i jedan mali ciga koji je sedeo sa nama na zadnjem sedistu. Negde kad je već noc odmakla u svoje mracne sobice, sneg februarski padao po drumu i okolnim njivama pokrivajuci izorane brazde ili posecene taluske, ja i jJasna se zblizi smo. Valjda ta idila, idila koja je kao na nekom filmu tu kroz prozor starog autobusa crtala divne zimske nocne pejzaze a ja i ona gledali i smesili se lepoti.
A onda je ona zaspala, zadremala tu na mom ramenu i bila tako lepa dok spava. Onaj ciga pusac je hrkao i skupio se u dnu sedista pored onog drugog suprotnog prozora. Svi su spavali a ja posmatrao sneg, sela i svetiljke koje su promicale i gledao Jasnu dok spava. Valjda je nešto sanjala ili šta ti znam kako i šta ali jednog trenutka prebaci ruku i zagrli me. obradovah se pri samoj pomisli da se probudila i da malo neznog milovanja na poslednjim sedistima autobusa dok svi spavaju neće biti na odmet. Međutim ona je nazalost spavala. Ja sam je gledao, pa onda gledao sneg pa i ja utonuh u san. Probudili smo se na beogradskoj stanici zagrljeni. Ona se nasmesi tako lepo i milo skidajuci ruke sa mojih ramena i potrazi kaput. Izasli smo zajedno i svako otisao na svoju stranu. ja kod tetke koja je živela na Zvezdari a ona negde u ulici Kneza Milosa. Vidjali smo se često i u jednoj maloj kafanici kod pravnog fakulteta sedeli i pijuckali nešto. nije mi nikada palo na pamet da je zagrepcanka, hrvatica, možda kci nekog ustaše, zaista o tome nisam nikada pomislio. to je za mene bila jedna lepa Jasna, ljupka i draga i mislim da mi nebi smetalo da budem sa njom srećan mnogo godina. Oseti se to po zagrljaju, po pogledu, po dodiru ruke...
Sada sam stariji, pomislim na to citajuci ove teme, misleci o ratu i tim grozotama koje su kao ostra britka hladna seciva vremena koje nas ko zna zašto kaznjava, projurili tim našim krajevima i pitam se šta bi bilo da sam ostao sa Jasnom ono davno u Beogradu, kad smo bili mladi i zaljubljeni. Da li bi nas rastavila ta grozna zbivanja, da li bi otisli sa zeljom da se vise nikad ne vidimo. Ne znam, sumnjam.
Mislim da toplina i veze kojima prava ljubav spaja ne mogu rastaviti ta grozna iskusenja koja donose ratovi i nesrece. negde, ko zna gde, verovatno bih i dalje voleo tu Jasnu koja do spava voli da nekog zagrli ...
...es politiku, ljubav je jača od svih tih govana, naravno ako je prava.
laku noć
Zika

Gde je moj dom?

Šetao sam ovih dana divnim stazama beskrajnih šumaraka i proplanaka južnog Nju Džerzija, hodao satima i osećao se pomalo usamljeno i izgubljeno. Sve je naokolo lepo, poznato, ali u isto vreme i strano. Ne pripadam ja ovde. Pogledah u jednog vrapca što me je gledao sa grane pa pomislih: isti je kao i oni tamo, u mom kraju, kraj Morave. Baš isti i baš kao da se i znamo. A odakle se znamo? Odakle sam, u stvari, ja? Gde mi je pravi dom? Stadoh nasred tog šumskog putića u nedoumici, kao da sam zalutao. Gde mi je dom?
Pa, tamo gde je, tamo i jeste, da li bi mogao da bude negde drugde? Ne verujem. U stvari, ne bih želeo da razglabam o tome, za mene lično važna je ona moja varošica u Pomoravlju, nekako mi je draga i uvek na nju mislim. Tamo se osećam kao kod kuće, verovatno zato što mi duša prepoznaje one tople brežuljke kao jastučiće za odmor posle svih odisejskih putovanja i tumaranja nepoznatim prostranstvima koja je život prostirao preda me, kao neke čudnovate staze koje samo on zna gde vode.
Živim ovde, vetrovi sudbine baciće me sutra negde drugde, sviđaće mi se ili ne, imaću više da jedem i trošim, voziću bolja kola i još više ću da zadovoljim ono svoje materijalističko i sebično, ono samoživo i egoističko. A da li ću zadovoljiti i ono malo preostale toplote i dobrote već ohladnele, umorne duše? Ne verujem.
Ponovo ću o tome da mislim i znaću unapred šta će taj lutalica i lovac na blago, u meni, da priča. Treba da prođe vreme da misao sazri, stane na noge i kaže ti ono što ti treba i što je istina, a dotle ćeš lutati hodnicima zabluda i neznanja, dolinama mračnih misli, i bez utehe tražićeš sreću u stvarima i hrani, jer to jedino i možeš da nađeš na tim putevima. A onda kad krila saznanja ojačaju, kad se uzdigneš i odlepiš od mraka, shvataš da je sve to tvoj dom, da si ti u njemu makar bio bilo gde, ti si kao puž u čauri koji ide i nosi svoj dom.
Kako drugačije objasniti ova lutanja jadne, žedne duše? Ne luta ona za novim domom, niti za onim starim, već luta za saznanjem i za lekcijom koja se samo lutanjem uči. Lutanjem kroz život, kao kroz sumu. Svi se mi jednog dana vraćamo kući, baš kao i onaj lepi pas Lesi, samo je plata naizgled malo velika, zastrašujuće velika; treba zaspati zauvek. Da, treba zaspati i probuditi se tamo u onom domu koji smo ostavili silaskom na Zemlju. A kroz utrobu Zemlje, put je tamo, nema drugog.
I, šta tu više ima? Sagledavanje globalnog životnog lutanja. Možda se umoran um, koji je kao neka svetiljka išao napred, pita: pa, zašto sva ova putovanja burnim morima, tuđim zemljama i prostorima, gde ne videsmo tople i poznate doline odakle se otisnusmo u svet? Zašto nam se ono čini naše, a ovo ne, zašto nam je ovo lepše, a ono draže, zašto bismo i jedno i drugo? I šta će nam? Sve je to put kojim prolazimo noseći svoje duše obučene u ova topla tela koja polako stare, pokazujući nam da sazrevamo u saznanju i da smo naučili dovoljno, ali to još ne znamo. Ništa nije slučajno, ni ovaj vaš put, dragi moji izgubljeni saputnici. Da bismo naučili našu lekciju, moramo tim putem, i ajd polako. Nemojte strepeti šta će se desiti, scenario je napisan odavno i sve se po njemu dešava, baš sve. A da li ćemo položiti ispit života i odgovoriti na sva pitanja i izbeći sve zamke, ne treba da znamo, sa nama je ON, a to znači da ne možemo zalutati, ne možemo i da hoćemo, jer tako nam je obećao naš najveći Prijatelj …
Pa, eto, samo toliko, naš dom je sa nama, tamo gde smo mi. A ja volim nostalgiju, volim i izazov nepoznatog, volim neizvesnost kojom me sutra izaziva, sve je to lepo i, na neki način, svi smo u pravu. Ćilim ovaj od koga je život satkan je sa mnogo konaca: zlatnih, svilenih, lepih i ružnih. Ali, odneće nas taj leteći ćilim tamo gde treba da stignemo, našim pravim kućama, bar ja danas tako mislim, a već sutra, možda me neka druga saznanja ponovo odvedu u nove prostore mog nikad konačnog uma …
Pozdrav od Džoa, vašeg druga, trenutno u nekom kenjatorsko-filozofskom mudu …

Prestava u narodnom pozoristu u Beogradu Izgubljeni u Bruklinu. Pa vidimo se tamo a posle negde na piche...

SA MOG FEJSA
danas sam bio ispod jednog mosta i tamo krevet, lepo krevet, madrac, dusek jorgan i pored njega sedi beskicnik...helo kažem ja, helo kaže on, mahnem ruku ja i on mahne ruku posto je izvadi iz pantalona. kako je, ok, kaže on. He he, OK, nekako ono njegovo ok je sa malim slovima i jedva ga je izgovorio...međutim dan je bio lep, ispod mosta kosi zraci zalazeceg sunca prodirali su čak do kreveta i do njega...No morgidz no garbidz no brige ovosvetske i ovozemaljske. Coveka nešto svrbi tu u pantalonama i to mu je naizgled jedina briga pa posto mi je mahnuo stavi ruku ponovo i nastavi sa osmehom blazenstva da se cese. Ja zavrsih svoj posao, mahnuh mu, mahnu on meni i zavrsi se susret dvojice ispod mosta negde u njujorku, pored jednog pravog pravcatog kreveta sa dusekom i jorganom i jastukom...sunce je na zapadu zalazilo a ja upalih kola i krenuh Henri hadson Parkvejom svojoj kuci. Sada oko ponoci dok lezi u krevetu i razmišljam o tom susretu, verujem da onaj tamo ispod mosta lezi i hrce, ne verujem da razmišlja o tomsusretu, zašto bi, kroz njegovu kucu prolaze i beskucnici i radnici i ništa neobično, susreti obične vrste ali eto ja se setih, možda bas zbog onog lepog kreveta u senci velikog mosta...
Like · · Promote · Share
Irena Domuzin, Dobrila Gajic Glisic, Swiss Yess and 4 others like this.

Dragan Saponjic dirljiva prica za nasijence koji sanjaju ameriku nego taj dasa je još i DOBAR, vecina takvih HEMA TAJ KPEBET & JACTYK a cheshe CE 3ATO JEP HE CME TO da ostavi i da sidje do reke da se plakne...
8 hours ago · Like

Dzo Moler Lena Ilijin Lepa prica nema šta, a asocijacija za beskucnika je ovaj crnac, sto je rasisticko profiliranje!
1 hr · Like

Dzo Moler eto napises pricu i posvetis jedoj prijateljici a ona te proglasi rasistom...zamisli to...živeo sam u Bliker stritu, tek sto sam dosao sa porodicom pre mnogo godina. Zgrada je bila nova, tek renovirana i neki paja arhitekta mi rece ako znam nekoga mogu da izdam tj rentam preostala dva stana od ukupno pet. Naisla je manekenka, Sandra, lepa crnkinja koju nisam mogao da odbijem. izdao sam joj stan koji je gledao na bastu, divan mali stan koji još mirise na boje i lakove. Čini mi se da me je mrzela cela ulica ili bar taj blok gde je bila pajina obnovljena zgradica sa bastom koju sam samo ja koristio. Jedne noćikola su svirala ispred zgrade, i ću se vika i rasprava. Bio je ponoc i kako je to bio naporan dan za mene legao sam rano, tj oko deset. Kola su svirala, neko je glasno psovao, a prozori susednih kuca poce se da pale svetla. Ustadoh i pogledah na ulicu punu automobila, tacnije taksija. U sredini bila je Sandra i preturala po torbi dok je taksista objašnjavao drugim taksistima da ona neće da plati. Bilo je tu groznih psovki. Shvatih da je taksista videvsi da Sandra predugo pretura po torbi pozvao kolege koji su odmah „dotrcali” da mu pruze podrsku...Sandri su drhtale ruke, u mraku nikako da nadje deset dolara i plati...U cemu je problem, rekoh ridjem taksisti zutih brkova od duvana. Fakin * izbegava da plati, to mi je treci fakin kastomer danas koji pokusava da izbegne placanja...Nema potrebe za toliko buke, probudio si celu ulicu zbog tvojih ...anih dest dolara. Bio sam ljut kao ris, izvadih novac i tutnuh mu u ruku a Sandru uhvatih pod ruku dok su me žena i deca uplasena lica gledali kroz prozor...bila je izuzetno lepa, i moram da priznam iako sam tada bio u ljubavi sa suprugom, da mi se motale razne misli u mojoj seksualnoj posvesti, ali naravno, sve je bilo samo prijateljstvo...Evo dest dolara, tu su mi bili u tasni rece sandrapruzajuci mi novcanicu...na stepenicama, svu pokislu i preplasenu poljubih sandru u obraz...
5 minutes ago · Edited · Like

Dzo Moler ajd sada na poso...kasnim drasticno...
4 minutes ago · Like

volim da se hvalim, to je osobina onih koji su rasli u siromasnim fabrickim četvrtima punim mastovitih klinaca...hvalili smo se i lagali jedan drugoga...ja sam znao recimo da nabijem obe moje ruke u dzepove i kažem, ej, imam nešto u dzepu. A šta to, pitali su me drugari pocepanih turova. Šta imaš, pokazi. Neću, to je tajna, to je mnogo velika tajna i mnogo skupa stvar , nikada vam to neću pokazati. Pokazi bre, sto si kulov, ajde da i mi vidimo to što niko nema sem tebe, tu strasnu tajnu sto držiš u dzepu. Onda bi dosao jedan Bojan iz Banjaluke , sin masinkog inzenjera i sve bi pokvario. Laže, rekao bi on, nema taj ništa, prazne mu sake, a dzepovi mu pocepani, video sam kada mu se susile pantalone na konopcu. Imam, majke mi imam, , branio sam se ja, i nikada neću da vam pokazem, da mi umre majka imammm...Umreće ti majka zato što lažeš, rekao bi taj Bojan i grizao veliko parce belog hleba namazanog dzemom od jagoda...N ece da mi umre majka, neće, ne umiru majke tako lako, neće...i onda bih se rasplakao i zaboravivsi da držim najvecu tajnu izvadih ruke i brisah praznim sakama uplakano lice...i eto tako, kada se nekada hvalim, nemojte da mi zamerite, to mi je još iz detinjstva, iz tih siromasnih predgradja punih mastovitih klinaca praznih i pocepanih dzepova...

Dzo lep pozdrav tebi. e' bese to nekada, kada su tvoje price pocele da se nizu... I na kraju su se pretocile u knjige, predstave, filmove, serije na NBC, ABC, CBC, Prve...

Pitam se samo kada će Milomiru Maricu da sine, i da te pozove u „Goli Zivot”, bilo bi to stvarno nešto.

Ajd... i ziv bio, obelezio si neke lepe godine druzenja na ovim stranama.

Ronin - dorcholac.

Hej Dzo Moleru, lepo sto si se Jopet javio.

Zao mi je zbog ove skorasnje tragedije, u nasoj već toliko puta napacenoj zemlji. Paracinska „dolina detinjstva” je poplavljena ovog puta. Dal' su ostali neki tragovi nemirnog duha tvoje generacije, ili samo opominju goli zidovi teskog zivota.
Paz' opet ovo „Goli zivot”. ;)

Pa kad' već spomenuh to, video sam jednom M.Marica kako tegli neke kese na Kalenicu, pune nekakvih knjiga, skuplja covek knjige i kaže da ih ima okolo desetak + hiljada. Znaju ga oni prodavci za tezgama sa naslovima Toltojevskog,Gogojevskog, Pushkinovskog...Sve sami ruski klasici se prndece med'rasutom knjshkom robom. On (M.M.) se hvali da je nasao neku knjigu iz XIV veka, Rimsko pravo ili tako nešto... Kako je kriva Pizza posatala slavna u Severnoj Cemerici, i onu o frekfencijskoj kalibraciji radio teleskopa u bestezinskom stanju.

Al' među tim knjizicama i knjigama nema još tvojih a ni onih pre tebe pustolova, koji su iznad svega voleli da skitaju, i dok skitaju pamte. A onda kada im nešto dune,kad se totalno otkace i odlepe u svom pozitivnom ludilu. Kad im već dosadi da u glavi vrte sve one „filmove” iz detinjstva i shiljokuranstva, straubalnih i nezaboravnih detalja svoje mladosi, ludosti i postojanja. Pa tako preko noćinapisu sve ono sto su neki drugi hteli da dozive, prodju i osete. Al' za to nisu imali dovoljno odvaznosti, ili ti „slobodnog vremena”.

Ma dobro, desice se i to do neke 2046 ili malo kasnije, da se i te knjige nadju, i to bas takvi primerci kada se probijalo i kroz drvo i kroz plastiku. Biće toga na tezgama ili pored kontejnera u kutijama od Bonitas-Chikitas-Del'monte bananas, sa pechatom Europske Unije, ali dotle...

Mi,vi... i oni malo posle nas će te knjige nadam se još da cuvaju, jer to će biti jedino sto će ih podsecati na nemiran duh proslosti, i vreme dok je sapurda ljudske iskrenosti nešto znacila.

A možda ja to i preterujem po obicaju, ko zna...

Ajd... i pisi kad će biti neko okupljanje u starom kraju, a dotle ostajemo ovde negde iza coska. Možda će se javiti još neki iz onog vremena... Duda, Apasionata...bilo je tu mnostvo likova i nickova... A nazalost nekih vise i nema.

http://www.youtube.com/watch?v=GGoca5m-loY

Pozdrav

Ronin-Dorcholac

Da li radi ovo?

TE NoćIU BEOGRADU

u autobusu koji je jurio beogradom
stajao sam u dnu i gledao kroz
zadnje prljavo staklo
mrak, hladno,
bulevarom jurija gagarina
pratio nas vetar
i zamro odjednom
kad udjosmo u pejzaz
od zgrada; istih, monotonih , zaspalih.
Ona udjee. obična Ona
mirisala je na fabriku
umorna i lepa lica
lepotica ,da se zaljubis
a ja sam bio i sam i umoran
u dun prljavog autobusa
za ponocna zaljubljivanja
spreman.
slusah kako sa nekim
prica telefonom
i pita da li deca spavaju
pogledah u sat
prošla je odavno ponoc
sva deca u gradu spavaju
od londona do carigrada
izasla je poste
pet stanica
i tek tada me pogledala
sa trotoara
nekog beogradskog bulevara.
pljunuh na staklo i
poceh da brisem maramicom
kako
bih je bolje video
a ona mi mahnuu
valjda je mislila da joj ja masem,
dok staklo brisem
umorna žena
iz nocne
smene
mahnula
greškom
meni
neznancu iz
autobusa….
a ponoc je odavno
proslaa
te noćiu Beogradu.