СТО ОД ОРАХОВИНЕ

У болничкој соби светло је жмиркало, скоро неприметно. Операција тумора је трајало седам сати,а онда су га извадили као што ваде голф лоптицу из рупе. Зашили су Јанку главу, прикључили инфузију и оставили га да спава неколико дана. Очи није отварао,
сањао је.

Рат је прошао, пушку је вратио, војничко одело је оставио у орман заједно са лавандом у кесици. Уместо оружја прихватио се столарског алата. Требало је да се живи.
Дрво је стењало, али се предавало после борбе. Обликовало се како је он хтео, као ждребац којем се први пут стави улар. Под сигурном руком би се смирило и пустило да га мајстор обраћује, да би се на крају претварало у столицу, окно за прозор, врата.
Док је лежао у болничком кревету сањао је да је млад, у радионици. Сунце је у јулу грејало и жмиркало као и сијалица у његовој соби. Није знао да ли сања, лето је мирисало на презрели парадајз и на шљиве које су вриле у бурету. Једног дана нашао је огромно дрво ораха које је гром оборио. Требало је да направи велики трпезаријски сто.
Почео је као и увек, силовито, али дрво се отимало, зној се мешао са пиљевином и таман када би мислио да је даска обрађена, запео би за нешто тврдо и чворновито као ожиљак. Један дан је прошао, а само је пар дасака успео да обради. Будио би се сутрадан, умио на чесми у дворишту које је било поплочано циглом, док би гугутке пратиле излазак сунца. Сваки дан би се понављала иста прича. Он и дрво ораха одмеравали су снаге. Посао који би иначе већ био завршен одужио се, а мајстору је битно да посао заврши на време. Враћао је муштерије које су незадовољно вртеле
главом и трескале љутито за собом гвоздену капију.

Чекали су, јер је Јанко био најбољи столар у њиховом малом граду.
А он би све чешће губио стрпљење и само би викнуо:
– А, у мајчину, сунце ти жарко!
Журио је, сина је требало да ожени, зато се намерачио да направи велики трпезаријски сто. Поклон за свадбу. Сваки дан би устајао пре изласка сунца и легао
после поноћи.
Смршао је. Прва недеља је прошла, а још ни све даске није изрезао. Жена ни кафу више није доносила, Јанко би је сваки пут отерао. Сви су у кући забринуто гледали у врата радионице, одакле се чула свађа човека и цвилење дрвета. Башта је зарасла,
коров се запатио, шљиве по земљи од врућине почеле да труле. Муштерије су престале да долазе. У граду су кружиле приче о мајстору који је почео да луди због
једног дрвета, и сви су се чудили зашто не батали то прављење стола или нађе неко друго дрво. Онда су почеле приче о том ораху којег је гром очеличио и дао му снагу кроз годове.
Јанкова жена се забринула, ускоро ће свадба, а пара и посла све мање, уштеђевина је почела да се смањује.
Јанко је све више мршавио. И једне ноћи паде Јанко у грозници, у кревет. Целу
ноћ није спавао, дрхтао је и бунцао. Месец је те ноћи био велик, а њему се чинило као да је окачен тик испред његовог прозора. Жабе су крекетале као пред кишу, kомшијски пас је завијао, а мачке се свађале. Из канала је допирао тежак мирис, а он је дисао на прекиде.
Пред зору је устао полако и тихо, да не пробуди жену која је дуго била будна и уздисала. Запалио је цигарету, сео у кухињу. Дуго је размишљо о ораху. Устаде, приђе икони светог Јована, прексти се као што се крстио у рову слушајући урлик рата и граната.
Грозница му је тресла цело тело, ушао је у радионицу и погледао у дрво. Сео је nемоћно, а затим почео причу о својим јадима, причао дуго са орахом, све оно што није никоме причао када се вратио из рата.
Све, од детињства до садашње муке. Причао је, а сузе су му капале по дрвету.
Зора је неприметно још једном обукла летњу хаљину, замирисала, комшијски пас се ућутао, жабе се умориле, а пијанци се вукли кући. Јанко је осетио топлоту, грозница се повукла исто онако како је и дошла.
Узе алат и започе опет свој посао.
Смирен, олакшан као да се исповедио у цркви, а не у радионици једном стаблу ораха које је гром ишчупао.
Осети како се орах даје, без отпора. Засука рукаве и сто је био готов до поноћи.
Пробуди се Јанко у соби, док се доктор смешио и звао га.
– Пробуди се, хајде, пробуди се! Колико видиш прстију?
– Три.
– Како се зовеш?
– Јанко.
– Знаш ли где си?
– У радионици.
– Каквој радионици?
– Столарској.
– Ниси у радионици, у болници си, оперисали смо ти тумор. Јанко се тек тада сети, како су га успавали и како је тонуо у сан док је бројао.
– Колико сам дуго овде?
– Десет дана, већ смо мислили да се нећеш пробудити.
Јанко погледа у доктора и рече:
– Па морао сам да завршим трепазаријски сто !