Put za Beograd
MC_
(Bihilist)
22. januar 2014. u 06.51
Put za Beograd
Tog maglovitog, nedeljnog jutra Milan se spremao za put u Beograd. Zevao je, jer čitave prethodne noći nije spavao, nego je bez mnogo uspeha pisao poeziju i sada je več bilo oko deset sati. Otac je tek počinjao da pije, a majka je već gledala emisiju sa narodnim turbo pevačicama i urbanim voditeljkama. Nije se spakovao, nije imalo smisla, nije ni imao nikakav prtljag. Uzeo je samo svoj prazan ranac. Malo je zastao razmišljajući da li da im se javi... Odlučio da se ne javi.
Izašao je na ulicu, produžio putem uz reku. Kad je bio mali, voleo je tu da se igra. Nekada davno izgradjena obala i nasip sad su se odranjali na mnogim mestima i betonski blokovi bili su izvrnuti i pomereni. Na šiblju koje je raslo niz nasip vijorile su se odbačene plastićne kese raznih boja. Vlaga se mogla udisati, osetiti u plućima. Ali Milan je u grudima osećao jedan drugačiji bol. „Kada bi samo Sanja bila tu”, mislio je. Zamišljao ju je, ona mu je bila pod kožom. Skoro kao da je drži za ruku. I ponovo: „Kada bi Sanja bila tu”. A Sanja već duže vreme nije tu, i ona se, kao i sve devojke, odselila da živi u Beogradu. Ima tome već dve godine. Otišla da studira, da se bori za neki bolji život. Beograd je neka druga planeta, a ovde u P. samo beda i sirotinja.
Seo je na klupu pored reke. „Kako bi bilo dobro da je Sanja tu.”
Zatvorenih očiju miluje stare daske. Skoro da može prizvati taj osećaj, skoro da može dodornuti njenu kožu. Želja ga trese, neka bezumna unutrašnja vatra. Skoro.. skoro. Zamišlja kako se penje na put, kako je vidi kako se vraća iz Beograda. Kako mu kaže da je baš sa autobusa, kako se zauvek vraća.
Onda čuje svoje ime. „Milane, hej Milane... šta radiš tu na klupi? Što se tu smrzavaš?”
To je Zoki, drug. Sanjarenje je prekinuto.
„Kuda ćeš?”, pita Zoki.
„Idem u Beograd.”, kaže Milan sav crven u licu.
„Šta češ ti tamo.”
„Idem kod Sanje.”
„Hm”, kaže Zoki, „glupo je da tako juriš za njom.”
Milan ne kaže ništa.
„Imaš temperaturu? Sav si crven”, govori Zoki, „hajde sa mnom”
„Kuda?”
„Kod Kristine, na kuvano vino”
„Kod koje Kristine?”
„Kristine bibliotekarke.”
„Šta ćeš ti s njom?”
„Ona je moja devojka, sada”
Milanu je bilo čudno. Kristina je imala oko pedeset godina, a Zoki dvadeset pet. Kad su bili klinci, i kad su išli u biblioteku svi su se palili na Kristinu. neki su čitali, ili se pravili da čitaju knjige samo zbog susreta sa Kristinom u njihovoj maloj, provincijskoj biblioteci.
„Kristina može i mama da ti bude”, kaže Milan.
„Ne seri... ima ona svoje kvalitete. Bolje ustani sa te klupe i idemo. Da vidiš kakvo je kuvano vino. Zna ona i druge stvari da kuva i...”
„Ja idem danas za Beograd”
„Dobro, ali glupo ti je da sad kreneš. Sad nema ni autobusa, znaš da je ”Autoprevoz„ pukao, a privatnicima se ne isplati da voze nedeljom. Imaš samo onaj popodnevni.”
Milan se zamislio. „Pa dobro...” Polako su krenuli. Zoki je celim putem pričao o svojim planovima sa Kristinom. Bio je oduševljen.
„A nisi više sa Slavicom?”, upita odjednom Milan.
„Nisam, nisam više mogao?”
„Zašto?”
„Slavica se baš mnogo drogira, znaš da nisam više to mogao da izdržim, mislim, i finansijski. Bio je to pakao s njom. Bila je počela i da halucinira...”
Milan je neko vreme ćutao, razmišljajući da li sa Zokijem da podeli ono što ga je mučilo. Mislio je da zbog Sanje ostavi sve i da se i on preseli u Beograd.
Stigli su do Kristininog stana. i kad je dotična otvorila vrata, Milana i Zokija zapahnuo je miris indijskih štapića i ko zna čega. Kristina je izašla i odmah zagrlila Zokija. „A, dobro, dobro doveo si druga… znam ga”
„I ja sam bio član vaše biblioteke”
„Pusti to persiranje, sad smo na ti”, kaže Kristina.„Vremena su se promenila, treba da se držimo...”. I kao da želi to da ilustruje, poljubila je i MIlana u čelo i zagrlila ga.
„Mi volimo intimniost sa svima”, je li tako Zoki?„
”Tako je„, kaže Zoki, koji je već bio otrčao u kupatilo i tamo bučno mokrio.
Onda ih poziva da sednu, izmiče stolice, sve vreme pevuši, kreće se igra, kao da je uključena u struju. Na televizoru je neka stara domača serija, odjavna špica, neka tužno smešna pesmica.
”Kad čoveka teška žalost ili gora beda snadje,
kažite mu grešni ljudi gde utehu on da nadje.
Jup jupa jup jip,
jup jupa jup jip„
”A Milan ide u Beograd„, kaže Zoki.
”U Beograd? Auu..„, čudi se Kristina prenaglašeno
”Šta ćeš ti u Beogradu? Tamo nema ništa, samo kafići i klubovi…A tek oni ljudi tamo… zombiji„
”Milanu je devojka pobegla u Beograd„
”Nije valjda? Svakako ne treba da je juri, ima i ovde devojaka, vidiš kako ja nisam pobegla tvom drugu Zokiju.„, smeje se Kristina, a salo na nenjim obrazima i podvaljku veselo drhti.
Milan misli kako Kristina bap i nije devojka.
”Šta ta tvoja radi tamo„, pita opet Kristina.
”Prvo je išla da studira... psihologiju. Sad više nije na budžetu, nije uspela.
„Nije uspela, ali se nije ni vratila”, odgovara zlobno Kristina.
Zoki je gleda prekorno i objašnjava. „Ona je sad našla neki posao, nije na grbači roditelja, čuo je kako radi u nekom kiosku ili nekoj piceriji.”
Milan na tren zamišlja kako Sanja radi u piceriji, što sebi dugo nije hteo da prizna, zamišlja njene crvene, uvek opečene ruke sa mirisom origana. Zamišlja je dalje kako radi u nekoj roštiljarnici, kako upija u sebe miris mrtvog mesa, ispečenog mrtvog mesa. Zamišlja sve one koje Sanja opslužuje.
„Svi odlaze u Beograd, sve je manje ljudi u P. sa kojima možeš da se družiš.”, kaže Kristina. „I posle, kad doputuju na vikend, a dolaze retko jer im gazde nikada ne daju odmor, vrate se izmenjeni, slušaju drugu muziku, pričaju o splavovima i kafićima, tržnim centrima, o mestima iz naše mašte, nikada o onome što tamo rade.”
Milan ćuti. Misli kako to da je Kristina puna energije.
„Nemoj da si nesrećan, ne probiraj, probirač, nadje otirač, tako se kaže”, mudruje Kristina. „ Zaista, u Beogradu nema ničega, pogledaj samo svu ovu njihovu televizuju. Ko gleda beogradsku televizuju neminovno postaje glup. A sve su kao beogradske.”
Seli su.
„Sada bi mogli malo da se intimizujemo”, smeje se.
Kristina odlazi po kuvano vino. Zoki kaže da je sa Kristinom baš super, da nije kao ove mladje ribe, nije skupa, samo poljupci joj trebaju…
Došla je. Kuvano vino baš prija, Milan bi najradije da se utopi u njemu.
„Malo vode, šečera, karanfiliča, limunove kore, pa kad prokuva dodajem vino, posle letim, omami me, prosto letim i okrećem se igram, vodim ljubav….”, Kristina kao da izgovara neku mantru.
Zokiju se opet piški, odlazi. Kristina se naginje Milanu.
„Ah... Zoki izhgleda ima upalu bešike... A ti... Mogao bi i ti ovde da živiš, sa nama, imam još jedan krevet, bilo bi ti lepo.. Zoki se ne bi ljutio.
”Je li tako da se ne bi ljutio?„, viče Kristina da je Zoki čuje.
”Zbog čega?„
”Pa da Milan ostane malo kod nas da boravi„.
”Ma ne, ne bih se ljutio, mogli bi da igramo neke igre sa kartama u troje i domine i tako…„, dovikuje Zoki iz klozeta.
”Ne znam, ja moram u Beograd„, kaže Milan.
”Dobro, dobro… ostani onda tu dok ne dodje vreme da ideš na stanicu. Tu, skini cipele, legni, nasuću ti još vina„
Milan leži na kauču. ”Ej, pomeri se malo„, kaže Kristina. Sad ona sedi pored njega, samo ovlaš ga dodirujući. Kad se pomeri, Milan oseća njenu veliku masu, pritisak koji mu malo smeta,
”Juriti za devojčicama„, kaže Kristina, kao sebi u bradu. ”Opasna je takva ljubav, na kraju voliš samo nešto u sebi, sećaš se nekoga, ali to nije više to, to je nešto samo u tebi.„
”
MC_
(Bihilist)
22. januar 2014. u 06.52
Kristina diže čašu.
Milan pokušava da se osmehne, ali mu taj smeh nešto ne ide baš najbolje. Kristina se osmahuje, saginje se i onako sestrinski, drugarski, ženski ili možda majćinski trlja Milanovu kosu. „Videćeš već”, kaže.
Leži na Kristininom kauću i razmišlja o životu. Kada je bio mali, nepravde su bile male i život je bio jednostavan. Sada je odrastao, nepravdi ima mnogo i teške su. Nekom fali ljubav, nekome fali da jede. Kome je onda gore?
Kuvano vino je slatko i opija, i Milanu se čini kako će potonuti u Kristinin kauč.
Zoki i Kristina gledaju nešto na televiziji, čini mu se da je to repriza neke domaće serije. Zoki vidi da Milan gleda pa objašnjava: „Kristina snima sve te stare programme, one iz vremena kad nije bilo kao danas. Ona misli da tako nećemo poludeti”. Milan ponovo tone,...
Kristina i Zoki se smeju. Gledaju „Pozorište u kući”, nezaboravnu domaću seriju iz sedamdesetih. Zaplet je jednostavan, to su dogodovštine Rodoljuba Petrovića i njegove porodice koja uključuje ženu, sina, taštu i kućnu pomoćnicu. Naravno, ima tu i mnoštvo drugih likova koji orbitiraju oko ovog porodičnog jezgra. Dijalozi koje MIlan čuje deluju mu potpuno bizarno. Niko danas nema takvu porodicu, tako ušuškanu i tako veselu, tako kompaktnu i međusobno blisku. „Baš je staromodno”, razmišlja MIlan. Kristina i Zoki ne misle tako, uživaju i smeju se, kao da i samo žive u tom, nekom drugom vremenu. Kad se epizoda završi, glavni glumac Djuza Stoiljković peva odjavnu špicu:
„Još jedan prođe dan, uzburkan ko more,
duž pustih ulica svetiljke već gore,
a srce umorno, željno mirnih snova,
sad tiho plovi kroz ovu noć...”
Onda Kristina pronalazi novu epizodu i sve počinje ispočetka. Ona i Zoki su istinski srećni. Milan se pita kako oboje preživljavaju od plate jedne bibliotekarke. Kristina možda više i ne može da ima dece. Kako se samo brzo stari. On ima drugačije planove sa Sanjom, mnogo lepše i ambicioznije...
Sanja se vratila iz Beograda da bi živela sa njim. Sačekao ju je na stanici. Nije ga zagrlila, nije ga pogledala, samo su otišli na staro mesto uz reku
Ali i staroj šumi kod tresetišta. Milan i Sanja imali su malu kolibu i tu su živeli. Okolo je bio zasadjen peršun i neka organska hrana. Na vratima nije bilo kvake. Bilo je super živeti od lova i sakupljanja lekovitog bilja. Išli su zajedno na more.
Onda je primetio da Kristina u sebi ima crva. To je neki parazit, jede te polako i samo kad se pomera vidiš da se kreće, njegove neljudske kontrure. A on raste, raste... Neki im je starac rekao da ljubav lečli sve. Poljupcem usta probao je da izleči Sanju. Usne su joj bil ekao i uvel, ali onda... Crv je uleteo u njega ispunio mu usta, dušnik, pluća... Probudio se.
Nekoliko puta mu se činilo da će smoči snage da ustane i krene, ali ispod Kristininog ćebeta bilo je neizrecivo toplo. Tek iz trćeg puta mu je uspelo. Polako je ustao i dovukao se do kupatila. Pločice su bile ledene. Mlaz dugo zadržavane mokraće snažno je ispirao keramiku šolje i Milan se sa užasom setio da mora za Beograd. Prolazeći kroz hodnik nazad, primetio je da su projekcije starih serija završene, da su Kristina i Zoki u krevetu, da odapre dopilu neobični tihi jecaji, kao od lakog bola ili velikog zadovoljstva. Nije imao vremena o tome da misli, „Za Beograd, za Beograd...” pevušio je. Pokupio je stvari,cipele, otključao vrata i potrčao napolje.
Zimska je noč padala brzo. Video je da ima još sat vremena do poslednjeg autobusa za Beograd. Duboko je udahnuo reski vazduh i požurio ka stanici. Mislio je da odmah kupi kartu i na peronu sačeka autobus, međutim, pred samom stanicom, ispred kafića „Gloria”, zaustavi ga visoki. Ćelavi mladić.
„Gde si Milane?”
Bio je to Stevica, njegov školski drug. Stevica se bavio prodajom droge i u tom poslu brzo je napredovao. Sad je imao nekoliko potčinjenih dilera i prevozio je i za Beograd. To su svi znali, čak i policija, ali nisu smeli da ga diraju jer je Stevica imao jake poslovne partnere u strankama.
Stevica je bio drugačiji od drugih ljudi iz njegove branše, svoj posao radio je sa osmehom, činilo se i sa lakoćom.
„Hajde Milane na piće!”, povika Stevica.
„Moram za Beograd.”
„Za Beograd, kažeš”, Stevica se oduševio. Uhvatio je Milana za ruku. „Ali to je tek za sat vremena, popodnevni bus.” Skoro ga je vukao i gurao u kafić. „Idemo, na moj račun, da porazgovaramo malo, da se podsetimo...stara dobra vremena...”
Unutra je sedelo nekoliko gostiju, atmosfera je bila malo uštogljena i ozbiljna. Svi pozdraviše Stevicu i ukazaše mu veliko poštovanje. Seli su za sto u uglu.
„Dobro da smo se sreli”, Stevica ga je značajno gledao u oči, „ja retko dolazim ovamo, zauzet sam uglavnom. Ali svratim jednom nedeljno, da vidim kako napreduju radovi, imam ambiciju da ovo mesto postane najglamuroziniji klub na Balkanu, nešto beskrajno jače od svih beogradskih splavova. Pogledaj koliko prostora ima unutra. Hoću da sve vidiš...”
Milan uzdhnu. Pustio je da ga Stevica vodi. Nije slušao šta ovaj priča, bilo mu je svejedno. Možda se ni on neće više vraćati ovamo gde možeš uspeti samo kao diler. Možda i on treba da se mane izbirljivosti i da radi bilo šta, bilo kakav posao, makar i nezakonit. Samo da stigne u Beograd, tamo se otvaraju mogućnosti, da se sretne sa Sanjom a onda će se već nekako snaći. Ima on snage i volje da se makne iz ove proklete kasabe.
A Stevica priča:
„Ma šta bi da popiješ? Pivo? Votku? Viski? Ja častim.” I pre nego što je Milan bilo šta rekao, Stevica povika: „Dva viskija”
„Viski je viski.”, pričao je Stevica. „Ona konobarica, ona sisata, ona če mi igrati noću, vidiš ovo je sada klub, ja znam kako izgledaju klubovi. Biće kao u Beogradu. Hromirani kavez za igračicu, separei, šamapanjac u kiblama, prskalice i vatromet, urbano. Kao na najboljim splavovima...”
Pogledao je iznenada Milana u oči i značajno rekao: „Ti uskoro putuješ. Mogao bi da mi učiniš jednu malu uslugu. Da mi preneseš neke tablete. Niko od mojih nije slobodan da vozi. Zgodno se desiilo da si naišao. Ja ću to znati da cenim.”
„Dobro”, odgovori Milan.
„Super si ti. Ako budeš često putovao za Beograd, mogao bi češće to da radiš za mene, naravno za pare.”
Stevica mahnu rukom i jedan od gostiju donese kesu tableta i pruži je MIlanu. Ovaj sagnu glavu i bryim pokretom, kao da se srami ubaci kesu u svoj ranac.
„Tako”, uzdahnu Stevica, sa olakšanjem, „i za Sanju bih mogao da organizujem nešto... Mogla bi da mi bude ona igračica, ona i ova sisata zajedno. Sanja ima iskustva u tome...”
„Šta kažeš? Nemoj!”, viknu Milan glasno, tako da se svi prisutni trgnuše.
Stevica je bio ozbiljan, nije voleo da neko tako priča sa njim. rešio je da sve objasni polako i racionalno.
„Pa šta misliš. šta ona radi u Beogradu, od čega se izdržava?”
„U piceriji radi...”
„Nije više. Radi na splavu, igra u kavezu, zabavlja strance. Ona je ozbiljna ženska”
„Lažeš”. Milanu je gorelo ćelo. Primetio je da mu se mišići trzaju.
„Zašto bih lagao? Treba da budeš ponosan ako ona još želi da bude sa tobom. Emancipovana je, poslovna, asertivna. Pa moji ljudi su je videli i u kavezu kako igra i ovako... I ja sam video kako radi i...”
Milan je gledao rayrogačenih očiju. Stevica je čutke iyvadio telefon, potražio snimak i pustio ga. Neki žestok ritam ispunio je prostoriju. Na malok ekranu, Milan ugleda puno ljudim nekakvu yazbavu, gužvu. Mnoštvo obnaženih devojaka... Fokus ond apredje na podijum i igračicu koja se tresla, potpuno opijena ritmom. Njene ogromne štikle, njene noge, struk, stomak, grudi, i najzad lice. Nema sumnje, to je bila Sanja.
Kao da mu je neka nepoznata sila pokretala mišiće i Milan ustade. Da, otputovati sada u Beograd, zaposliti Sanju kod Stevice, živeti kao i svi, radovati se Sanjinom profesionalizmu, biti Stevicin kurir za drogu, verovati u bolje sutra, opskrbiti željno stanovništvo P.-a glamurom beogradskih splavova, a Beograd kvalitenim belim praškom... Samo ga je knedla u grlu, neki neobičan grč u vratu, sprečavao da ne zaplače.
Polako je odmaknuo stolicu, polako je krenuo prema izlazu, ali buduči da mu Stevicin klub nije bio poznat, otišao je na pogrešnu stranu.. Ispred njega stajao je veliki hromirani kavez.
„Pozlatićemo ga”, viknu mu Stevica, „Biće vrhunski”.
Uhvatio se za hladne rešetke i dodir metala u njegovoj glavi porodi neku promenu, kao što hladan ključ nekad smiri epileptični napad.
„Ne idem!, Ne mogu da idem u Beograd!”
„Kako sad ne ideš, pa sad smo se bili dogovorili?”, skočio je Stevica.
Milan je spustio novac na sto, iz ranca je izvukao plastičnu kesu sa tabletama. „Evo ti.”
„Ti nisi normalan!”
„Nisam”
Stevica je bio razočaran. Sada će neko od njegovih ljudi koji ovde imaju toliko posla, koji moraju da idu na druge strane morati u Beograd. „Platićeš mi za ovo. Sad si unštio svoj život, budalo jedna!”
Ali Milan je već bio napolju. Istrčao je u hladni, vlažni sumrak. Ispred sebe je već video autobus na peronu jedan, onaj za Beograd. Ispred autobusa gomilu ljudi. Svi su samo ćekali su da udju i otisnu se na putovanje prema gradu velikih mogučnosti. Svakim korakom, autobus je bio bliži i samo je par sekundi nedostajalo, da se i Milan zalepi za kraj tog reda i uleti u toplu, smrdljivu utrobu vozila. Jedan, dva tri.. protrčao je pored putnika i autobusa, pored svih perona i izleteo pored rampe. Udaljena svetla, krovovi trošnih kuća, blato i smedja, trula trava. Automobili koji prolaze, autobus za Beograd koji ga pretiče. Želja da se vazduh udahne nekako bolje, nekako više. Uhvati ga ritam. I tako se može nekuda stići. Zamisli da peške pristiže u Beograd, da pred njim puca poged na milionski grad. A onda neka kataklizma, možda nuklearni plamen koji sve čisti. Beograd u plamenu.. ne bi osetio bilo kakvu žalost.
Već beše izvan naseljenog mesta. On više nije znao kuda ide, ali to je bilo dobro i bilo mu je dobro.
Svakim korako, bilo mu je sve bolje, a da je sve manje mislio kuda to u stvari ide. Ona čudna melodija, koju je čuo kod Kristine, dodje mu nekako u glavu i on glasno zapeva:
„Jup jupa jup jip,
jup jupa jup jip
Jup jupa jup jip,
jup jupa jup jip.”
Iz daljine mu lavežom odgovoriše psi.
MC
