ЦРНО ОДЕЛО
Снег веје већ три дана, полако и ситно. Под чизмама
шкрипе бели кристали снега, улице нису очишћене.
Дуњина коса је мокра, праменови јој се лепе
по челу. Скупила се у капуту, а шал навукла на нос.
Прсти
на ногама јој трну од хладноће, руке трља једну
о другу не би ли се угрејале. Пара испод шала
влажи трепавице,
трепће.
Уморна је од гажења по снегу. Уличне светиљке
трепере и жмиркају. Пустош, нигде никога само пас
луталица завија у даљини.
– Језа и ја, друга два, – шапуће Дуња.
Скренувши ка другој улици угледа клупу. Чим јој
се приближила уплаши се. На клупи је седело једно
црно одело. Протрља очи, помисли да халуцинира.
Позва је да седне :
– Не бој се! Одмори мало, има места и за тебе.
Умор и хладноћа су је савладали и Дуња опрезно
седе на крај клупе.
– Хладно? – упита одело.
– Хладно. – одговори она дрхћући.
Онда заћуташе. Ћути одело из пристојности, она
због страха.
После ћутања Дуња не издржа већ започе разговор:
62
– Извините, а како то да седите ту и још причате?
Мислим, ви сте само једно одело. Ствар. Предмет.
– А шта је ту чудно? Сви имају моћ говора, али не
сви и моћ слушања. Ето, седим ја овде већ три дана, од
како је снег почео да пада.
– Али по вама нема снега, као да се топи.
– Да, топи се.
– А је ли вам хладно? Немате чак ни кравату, ни
кошуљу. А ципеле?
– Немам. Однео их је један човек, а мене оставио.
Тамо где он иде не треба одело.
Опет заћуташе. Она ћути, јер жене ћуте кад нешто
не разумеју.
– А куда сте ви пошли по оваквом времену? –
упита
одело.
– Кући. Задњи аутобус ми је побегао пред носом.
Возач је био груб и није хтео да стане иако сам трчала.
Кренула сам полако пешице али станујем далеко.
– Да, има безосећајних бића. Ето, и мене је газда
оставио овде, али ја не могу да ходам. Био је љут и у
исто време уплакан. Оставила га је жена, а он оставио
мене.
– Зашто?
– Подсећам га на нешто што не жели да види. На
једној слици са женом која га је оставила сам и ја. А
они су најсмејани и загрљени.
Опет заћуташе. Жене ћуте и кад се збуне, а одела
кад се растуже.
63
– Да ли вам је још увек хладно? Пребацио бих свој
рукав око вашег врата, али не могу ни да се померим.
И ви сте мало тужни.
– Да. Изневерио ме је неко кога сам волела.
Опет заћуташе. Жене ћуте кад су тужне, а одела
кад им је жао ...
– Извините, одело, али ја морам да кренем. Смрзнућу
се, јако ми је хладно.
– Нема проблема, драга госпођо. И немојте бити
тужни.
– Довиђења.
Корачала је гледајући у врхове чизама које су пртиле
снег, светиљке су почеле да се гасе, јер јутро се
будило. Велика машина забрунда гурајући испред себе
снег. Дуња стаде, као да размишља, окрете се и погледа
у даљини клупу. Црно одело је лежало и даље.
Врати
се газећи своје отиске у снегу.
– Хм, опет ја. Знате, имам један предлог за Вас.
Да ли бисте желели да вас понесем кући. Скроз сте
мокри.
Ћутање. Одела ћуте кад неко саосећа са њима.
– Молим вас, пођите са мном.
– Али, ја не могу да идем, немам ноге, – као да му
је било мало непријатно.
64
– Ја ћу вас понети.
Ћутање. Одела ћуте кад им жене помажу.
– Добро. Најлепше захваљујем.
Дуња је пажљиво пребацила одело преко руке.
Пошли су низ снежну улицу док се ружичасто
небо помаљало кроз беле пахуље.