Radovanje



Ti sad ideš tamo, tebe sad vozim pa me to podsetilo. Išli smo mi, porodično, s proleća, svi zajedno. Sednemo, na onaj tramvaj, trojku, znaš, i pravac Topčider, poslednja stanica je to bila. Pa peške kroz onaj podvožnjak sve do livada kod Hajdučke česme.



Okupe se tu ljudi, s proleća. Sve zeleno, puno cveća, trava mlada i sjajna. Šuma blista, a mi, svi jednaki, svi bez pretenzije. Klinci igraju žmurke, trče… Pa ogladnimo i jedemo one sendviče, a i nisu to bili neki sendviči nego komadi hleba premazani svinjskom mašću i posuti cvrenom paprikom u prahu. Jedemo ih koa kavijar, kao čokoladu ih gutamo.



Posle opalimo fudbal. Svi: deca, očevi, devojke, babe… Bez pretenzije. Pikamo loptu, prevrćemo se, smejemo se i radujemo se. Trčimo. Srećni da jesmo živi. Ljudi mi sada ne veruju, ali onaj ko juri novac, on je stalno nezadovoljan, onaj ko razume, on je srećan. Kako mi je tada bilo dobro… čoveče.



U sumrak se pokupimo. Opet kroz podvožnjak, opet okretnica i tramvaj trojka, meni se već u tramvaju spava. Zdrav me onaj umor obuzeo, od svog tog trčanja, svog tog radovanja kad se krećeš i živ si, a sve je bilo besplatno.



To je bilo negde hiljadu devet stotina pedeset i sedme ili osme, ne znam više. Od tada je nestalo svake radosti.



MC