Diskusije : Književnost

Komentar
Ovako bi trebala da zvuči neka ljubavna..
Konj_na_belom_princu
(Miriomorfoskopticar)
25. decembar 2013. u 17.55
Pesma koja ume da peva
Konj na belom princu - 21. januar 2007. u 05.07 (*.telekom.yu)

Ovako bi trebala da zvuči neka ljubavna...

..no danas su neka drugačija vremena
i ja sam skupio sve svoje mape,
napamet naučene rasporede zvezda..
i krećem se utabanom i skrivenom stazom
ka tišini koja vlada grobljem slonova.

Pobacao sam sve svoje peščane satove..
Od nekadašnjih viktorijinih vodopada
nastade nepregledna pustinja kalahari
i sa flašicom vode lutao sam bezciljno
pitajući se kako:
Od tvojih kosa nastadoše fatamorgane?
od tvojih prstiju - dine naborane
a od oaza očiju tvojih.. crveno more.

Voleći te sahranio sam svoju ljubav
i kao otpadnik od sviju radosti
umotan u pregršt koprena
lutao sam sve dok i poslednji zvuk
nije utihnuo na obodu horizonta.

Sada, u dubini nepostojećeg
negde između svih prostora
između dana u kojima se ćuti
i vremena u kojim su svi dani isti
upravo iznad humke
nad kojom sam oplakivao tebe
i polagao vence naših uzaludnosti
iz pepela jedne ljubavi rodila se druga
kao dokaz svih dokaza, apriori..
ljubav nevezana za bilo koga
za bilo šta osim za nedvojbeno sopstvo
istinski i Božanski dar..
upravo u skladu sa ogoljenom ljudskom prirodom.

Upućena na sebe i sopstveni unutarnji glas..
ova pesma nije ona od onih ljubavnih..
za kakvim se obično uzdiše..
ovo je jednostavna, sto procentna..
sasvim obična pesma
koja ume da peva.
Konj_na_belom_princu
(Miriomorfoskopticar)
25. decembar 2013. u 17.59
Šalim se.. šta vam je :)
crncuga
26. decembar 2013. u 03.31


Postujuci autora, poredao sam pesmu onako kako sam je ja citao i pisao u glavi. Kao i svaki citalac. Zanimljivo.

Voleći te sahranio sam svoju ljubav
i kao otpadnik od sviju radosti
umotan u pregršt koprena
lutao sam sve dok i poslednji zvuk
nije utihnuo na obodu horizonta.

No danas su neka drugačija vremena
i ja sam skupio sve svoje mape,
napamet naučene rasporede zvezda..
i krećem se utabanom i skrivenom stazom
ka tišini koja vlada grobljem slonova.

Od nekadašnjih viktorijinih vodopada
nastade nepregledna pustinja kalahari
i sa flašicom vode lutao sam bezciljno
pitajući se kako:
Od tvojih kosa nastadoše fatamorgane?
od tvojih prstiju - dine naborane
a od oaza očiju tvojih.. crveno more.

Sada, u dubini nepostojećeg
negde između svih prostora
između dana u kojima se ćuti
i vremena u kojim su svi dani isti
upravo iznad humke
nad kojom sam oplakivao tebe
i polagao vence naših uzaludnosti
iz pepela jedne ljubavi rodila se druga
kao dokaz svih dokaza, apriori..

Ljubav nevezana za bilo koga
za bilo šta osim za nedvojbeno sopstvo
istinski i Božanski dar..
Upravo u skladu sa ogoljenom ljudskom prirodom.

(Ne znam ima li svrhe kritikovati vise belce, ali cemu deset tema dnevno? Otuda niko ne uspe da iscita napisano do kraja, i da pohvali ili opljune ko covek. Poznato je da je kod crnaca libido jači od strpljenja i otud napomena)
AleksaJ
(.)
26. decembar 2013. u 06.38
па де си ти бре коњу један !!!
излудех овде без познатога лица

:)
Konj_na_belom_princu
(Miriomorfoskopticar)
26. decembar 2013. u 06.54
Evo samo se prisećam mladosti. Poklalanja je ali je i krala.. :)
AleksaJ
(.)
26. decembar 2013. u 08.41
:)

ужасно ми је драго што те видим тј читам па макар и трен

видео сам овде још понеке али се нисам јавио

да не сметам :)

осмех ми је око главе ...

можда је још неко ту али ни сам себе не познам

кад прочитам за који дан ... :)

жив ти био како кажу првих 100 а после да се види како ће се!
Vilojka
26. decembar 2013. u 14.36
Zbog sladunjavog, kitnjastog dekora pjesma je...pateticna.
AleksaJ
(.)
26. decembar 2013. u 16.46
све лично
је патетично

а сваки коњ тако пише
кад очекује ждребе

уместо да да му махнете и мало зоби понудите
клепећете као на покладе

...
Derksen
28. decembar 2013. u 21.18
viktorijini vodopadi i pescani satovi.
Emili
29. decembar 2013. u 08.07
Ljubav se zove imenom tvojim
A.R. - 26. februar 2006.

Ti i ja..
smo večiti ljubavnici, draga moja..
..zatvoreni u beskrajnim hodinicima
lavirinta koji se zove život
tek.. sa vremena na vreme primorani
da se sretnemo taman kad pomislimo
da smo se zaboravili...
i da su od nas ostale
samo izbledele senke..

Uvek ista želja.. porazno..
skoro, večito gubitnički..
veže nas nevidljivom vrpcom
i pakuje u poklon novom apsurdu..
Iznad nas je urezan kainov simbol
u korake koje nikad nećemo napraviti
naše bezglasne eterične ljubavi..
Tren u kome ja budim se.. je..
upravo onaj u kojem ti odlaziš da spavaš..
i poput trnove ružice izgubljene
u ogradi vitlajućeg vremena
večiti krik ostaje na smrtonosnim trnovima
prolazećih sekundi..
samo da ozdvanja i upozorava druge..
da je život samo jedan...

Između nas postoji samo reč..
pusta i prazna želja o dodiru..
o pokušaju da me pogledaš u oči
ili o mojoj želji da ti..
kao nehotice..dodirnem vrat..

Ali beskrajna kolona zvezda..
prolazi.. i svako na svojoj strani rampe..
sa umorom nastalim pre postojanja..
igramo se besmisla.. i tragova u pesku..
u čekanju da prođe život
jer on nikada i nije bio naša realnost..
već nestvarni svet prolaznih senki..
u kojem sam te sreo, ostao..
i zavoleo, draga moja.

Samo budi strpljiva..
ljubavi...
To ti obećavam..
jer Bog je jedan
a nas je dvoje.
rajber
30. decembar 2013. u 17.41
hee,
lako je emili da sklepava, kad' ima stalu i potok za inspiraciju...
Emili
31. decembar 2013. u 18.29
Check.
Emili
31. decembar 2013. u 19.09
Tu je nazovi pjesmu KNBP napisao i vidi se koliko imaš svojih stala i potoka. Pa te inspirisu, skoro da se udavis, steta što ne. Smijeh, grohotom.
Konj_na_belom_princu
(Miriomorfoskopticar)
02. januar 2014. u 02.24
Ema? Odakle samo vadiš ove moje pesme iz „oj mladosti”..

Srećna Vam nova godina ljudi!
Derksen
02. januar 2014. u 05.46
Srećna i tebi Konju
Emili
02. januar 2014. u 16.45
KNBP sve ih imam. Lijepe su one.
Emili
02. januar 2014. u 16.57
I ovo imam u par cinova:

Reći ću ti već jednom
odgovoriti na pitanje
kojeg ne postavljaš
vrištećim delovima
tvojih ruku
kojima ćeš i večeras
ugasiti lampu
sa prašnjeve police ormana
u kojoj je ostalo
još petroleuma i krvi
za igru redova i slova
za knjigu dve
život il dva.

Reći ću ti već jednom
da me ne gledaš tako
i ne skrivaš se od mene
kao od nevremena
kad zakuca na tvoj prozor
gromovima od čistog srebra
kao stražari u najavi
dolazeceg pljuska
loših dana
manjka svilenog konca
za tvoje haljine reči
i zakrpa zgrčenog srca

Reći ću ti već jednom
da me ne mučiš, nemušti
i ne vezuješ u lance
sopstvenih besmisla
hiljadama raskršća
i neodređenostima
po kojima
otvaram i zatvaram oči
u nedorečenoj i
ravnodušnoj nadi
bistre i slane vode
i odraza iz kojeg me gledaš
u sažaljivom strahopoštovanju

Reci ću ti već jednom
da nahranim zveri
koje se čuju iza
sedam prostorija
sa hiljadugodišnjim zidovima
u sedam virova podruma
sa sedam različitih glasova
u različitim frekvencijama
svi do jednog dozivajući
crn mrak razliven pred nama
ne bi li ga takvog odveo
pred vagu naše smrtnosti

Reći ću ti već jednom
da prestaneš da me gledaš
kao da o sebi ne znaš ništa
i kao da je svaki dan
sasvim prolazna i nebitna stvar
koju treba gledati sa strane
posmatrački i nezainteresovano
jer ovo i nije naš zivot
već je senka ispred koje hodamo
za korak brži i spretniji
i zbog kojeg smo zato zadovoljni
u svojoj lenjosti da otvorimo oči

O da, reći ću ti već jednom
umoran sam od
tvojih znakova pitanja
tvojih kula od karata kojima
me okružujes iznova
i obavijas dimom od cigarete
slatkim malim fetišima mađija
misleći da sam tvoj
a ne želeći da priznaš
da smo svi u svom bolu
jednaki
kao pred Bogom.

Dobro me slušaj sad
sve ću da ti kažem
moja maska i jeste moje lice
koje ne skrivam
ispod nje i nećeš naći ništa
do prazninu
vetrova planinskih sto rone
masive mojih godina
krune dan za danom
i hvataju noć za noći
dok i poslednju prašinu
s neba okreće koren
zemlje.

Reći ću ti već jednom
besmislene su ove reći
koliko i lepe
hrpa su zahvaćene vode
iz vekova starog bunara
oronulog od česte upotrebe
putnika namernika
razbacane su kao pesak
posle talasa tuge
nad kulama mojih gradova
odvučene u more ništavila
u kovitlacu lepšim od
svih figura koje sam pravio

Reći ću ti
da ne slušaš druge
kako govore o meni
da posećujem mrtve
i razgovaram epitafima
da u crkvi svecu palim
i gledam parafinske suze
kako se slivaju niz moje oči
i nestaju u pokoj uboge duše
i da ćutim
dok postoji sveta i veka
odsečenih krila
bačenih u blato
jer se plašim svojih snova
kao ti nevremena

Slušaj šta ti pričam
dok prislanjam usne uz prozor
i očima gutam daljinu
prstima dok curim niz okove
da razumeš i shvatiš
koliki je broj brodova lutalica
ostalo smrznuto na
zvucima hridi
žena dugih kosa
zanavek proketih
utvarnim jednolikim buđenjem
istog dana i istoj zori
istog sunca.

Reći ću ti da se ne čudiš
mojim čestim okretanjima iza sebe
manije od gonjenja zvukova
što me prate
glasova što se ne proizvode
preskakanjem stepenica
jedne zgrade do jednog stana
jednog zivota
prodatog za par sekundi
prvobitnog postojanja
u jednom vremenu
kad je padala kiša
kiša koja je imala
tvoj oblik

Reći ću ti
sam u sebi se mučim
jer sam sam sebi
izabrao samoću
i sam je samujem
da ne bih bio sam
kao što smo svi sami
i svi usamljeni
u svojoj samoći
jer smo sami i rođeni
jer sami smo sebi
sami.

Reći ću još jednom
da ne čuje dobro
i ne čuje zlo
podrhtavam od svakih
zalupljenih vrata
kada sklopim svoje oči
uveče kad sklopim jastuk
s druge strane
i svoju glavu privučem k mojoj duši
i na pogrešnom mestu se tražim
međ vilinim konjicima
mojih snova

Raći ću ti
što si već znala
i što i sama imaš običaj
da činiš kad se setiš
svojih prošlih života
siluetu sedme boje duge
smeštam među oblake
njeno ime je bela
kao isti oblak s kojim
se se zaigrala
pa zaboravila
za njegov postanak.

Reći ću ti sad dok me drže reči
kao viseći most iznad provalije
u kom uskomešana put
urasta u agonije mrak
ono malo sto je ostalo
od poplocanog puta
ka suprotnom pravcu
od lišća koje opada
jednom zaleđenom
večnošću
u kojoj te više ne vidim

Reći ću ti sad
oko bezokvirnih zidova
i ispod sakrivenih stolova
obična drvena stolica čeka
svoje ispunjenje
na sredini lavirinta
u praznini mojeg
bitisanja
u matici mojeg
uzdizanja
malenu četkicu boja
i nepostojeću tvoju sliku
s kojom si se poradovala
igrom bez pravila
Emili
02. januar 2014. u 16.59
Akt II

Reci ću ti sad
kad ti ove reči ne budu jasne
kad pomisliš da sam rekao
ono što nisam mislio
kad sam pokrenuo čigru
koja se pre ili kasnije
mora zaustaviti
kad sam počeo da ti govorim
o onome što ne umem da ti objasnim

kako je prosto
govoriti za te

i kako je lako
stvoriti
i u istoj sekundi
poništiti sve
i početi ponovo

obične reči
kao običan zivot

ovo malo reči
reći ću ti

Lud sam!!!!

ali i to si znala.

Zašto me onda doĐavola pitaš?

I još ću ti nešto reći
Da ti ne bude jasno
Kako volim način
na koji si ostarila
način na koji misliš
da bi mogla da me voliš
jer misliš da sam
istinski slobodan
na kom mi zavidiš
starim zlatom iz kovčega
sa tvojim rukama
što kao ključem
oko moga vrata

I reći ću ti sad
Kao prosijak što
Ponavlja reči
Dinar za život
Život za dinar
Ne vredi prebijene pare
Kad je uhvaćen u rascep
Dveri ogromnih stubova
Limbu želja i strepnji
Davnom budućnošću
Koju tek treba proživeti
Svojom prošlošću
Unatraške
I nasumično
Kao dete koje uči da hoda
Nesigurnim koracima
Davno posle prvog plača
Pri svetlosti
Zvezde koja daje
Život.

Reći ću ti sad
Tebi što ove reči čitaš
U udobnosti svoje stolice
Daleko od ičega što bi
Moglo dohvatiti
Konjfor tvojeg lutanja
Bespućima ničega
Koliki je strah od ovih reči
I tuđih pogleda iza mesta na kom sediš
Kolika je razlika između mog i tvog
Rasporeda malih crnih slova
Na beloj tastaturi
I kako ti se ne sviđa taj konjtrast
Jer probada tvoje oči
Svakim nožem slogova.
I lagano ali sigirno
Vuče te u isrenost
Sopstvene laži.

Reći ću ti da ne pretpostavljaš
Koliko je godina proteklo
Slilo se niz dela koje smo činili
Zajedno čak i ako se ne sećaš
I kako izgledaju ljudi poput mene
Kojih takođe ne interesuje
Ko je pisao ove reči
Sve dok teku same od sebe
Nepovezano
Oslobođeno
Od sopstvene slobode
Nesavršenosti
Nezgrapnosti
Nezainteresovanosti
Za spoznaju
Bilo kog
Kroz porive samog sebe
Bilo kog
Kroz porive van ovog trena
Što je ostao kao ljuštura
Kora jednog bića iza nas
I jednom vremenu
I samo jednom specifičnom trenu
Da bude zalepljeno na album
Serijskog filma
Pred sam kraj i ovog života
S nadahnutim odbljescima
S vremena na vreme
Šizofrenijom slika u uskomešanosti
Spiralnih sudbina
Što traju koliko život jednog leptira
I kako svakom od tih larvi
Svaki napravljeni krug deluje
Kao beskrajna priča
Kao jednostvna besmrtnost

Reći ću ti kako sam odlutao
Kako poslednju i prvu tačku tangesa
Naših težnji dodirujem u jednoj tački
Vezujem u mornarski čvor
I pružam kao poklon od kojeg
Se plašiš kao simbola koji
Te povremeno proganjaju
Iza svakog raskšća
Iza svakog od tih ljudi u prolazu
Iza jednog pregrađa jednog života
Nasuprot isčekivanjima
Uzvišene lepote stereotipnih zvezda
Od kojih smo otpali kao nedonoščad
Bez prekinute pupčane vrpce
Gladni i žedni svojih boli
Svojih težnji u orahovoj ljusci
Vremena koje neumoljivo prolazi
Svakim preletom tvoga pogleda
Na ove redove uzalud.

Reći ću ti kako pričam
Bez osnova kako ti govorim
Na prvu - klinički
I ovo malo neozbiljnosti
S kojom nećeš pročitavši
Uspeti da ponoviš u sebi
Ni red u slovu
Ni trotačku u reči
Ni segment obične misli
Ni harmoniju u ritmu
Zarez kojem pridaješ značaj
Dugim dramskim pauzama
Čekanjem strofe koja bi sama
Od sebe trebalo da navire
Bez osećaja bez samokritike
Onako kao što ne razumeš
Nespokoj i nemir
Kao ni lepotu
Zbog kojeg mi zavidiš?
Prema onoj koju volim.
Prema meni samom
I ljubavi koju nosim
Kojoj šapućem reči nežnosti
I zaklinjem se na večnost
Zauvek moja ljubavi!
Su olako izgovorene teške laži
Dobrog prizvuka spostvenoj
Umešnosti pružanja i prmanja
Ljubavi zbog koje govoriš da sam srećan
I bogat a istina je da sam
Bozija sveća kojoj je lako
Ugasiti plamen jačim dahom
Jer sam postojan kao i vazduh
Gomila entropije
Oko naše duše.

Ponoviću ti da ne zaboraviš
Da se ponovo setiš
Odakle smo i kuda idemo
Kome pripadamo u svojoj
Neveri zato što smo ljudi
Zato što imamo izbor
Zato što nam to daje pravo
Da ga iskorisimo i pojedemo ga
Kao pogrešnu polovinu jabuke
U sasvim običnoj transcedenciji
Edenskih vrtova našh sena
Tragova po kojima idemo
Kao po rasporedu zvezda
Ovovremenski i prezahtevni
Stravi koje želimo odmah
Koje želimo sad
Od kojih želimo sve.
Da se setiš kako malo tražiš
Kao ti ja samo dovoljna ...

I kako bez nje si niko i ništa
Atribut nekog znaka u nekom
Od autoputeva u nedogled
S koferom u kojem je
Stala jedna prošla ljubav
I sa njom sva težina jedne boli
U čekanju da se neko zaustavi
I poveze te
Do novog mesta stopiranja

Još ću ti toga reći

Samo da me ne pitaš
A što stalno ćutim

A što glumim nekog
Takvog
ne znaš ni ti
drugačijeg
il
posebnog
čudnog
il
..
poznatog.

LUD SAM!!!

I to dobro znaš...

Pa zašto me onda doĐavola pitaš??
Emili
02. januar 2014. u 17.14
Steta sto nebesa nisu dovoljno otvorena bila, za nas. Sudbina im je stavila tacku.
Konj_na_belom_princu
(Miriomorfoskopticar)
04. januar 2014. u 09.57
http://www.youtube.com/watch?v=wttR4TEI5gc

Ovu pesmu je Arsen napisao pre nego li sam ja rođen.

Šta reći? Osim da život jako brzo prolazi a da za nama ostaju naši odrazi.. nekad u tuzi, nekad u sećanju.. a nekad u zadovoljstvu.. i sreći. Zbog malih stvari. Sreća je običnim u malim stvarima valjda..

Eto, ove pesme (sitnice) su ostale iza mene. A ispred mene? Sudbina? Ko zna.. I to je lepota... i golgota. Života.

I sve to od srca želim u novoj godini. :)))
Emili
05. januar 2014. u 17.02
E super. Hvala ti.
Emili
05. januar 2014. u 17.05
Inspiracija ti fali. Da histerises.
Emili
05. januar 2014. u 17.12
To je cijena braka. I lijepih (nemoguće pametnih??!!!) zelja drugima. Harmonija.
Emili
05. januar 2014. u 17.23
Ispade od svega blah.
Emili
05. januar 2014. u 17.24
I brak.
Konj_na_belom_princu
(Miriomorfoskopticar)
06. januar 2014. u 15.52
Sve ima svoju cenu. Koja je cena samoce?
Koja je cena (gospodje) samoce?
Nije uslovni nedostatak inspiracije cena braka..
Već je brak jedan od cena dece. Mi smo cena naših roditelja.
Ima li bolje inspiracije?
Jednom pesnik je zauvek pesnik.
Njega je nemoguće ne disati.
Ne pisati.
A šta je sve moglo, moglo je.
I moći će. Samo ako bude moglo :)
Emili
09. januar 2014. u 15.30
Sve znaš.
Emili
09. januar 2014. u 15.36
A i ja sve znam. To je ono kada zvijedama ama bas ništa ne ostavljamo da nam kažu o nama. Nego o svemu imamo neko objašnjenje.
Emili
09. januar 2014. u 15.38
Mišljenje.
Emili
09. januar 2014. u 21.02
- Nije uslovni nedostatak inspiracije cena braka..
Već je brak jedan od cena dece. Mi smo cena naših roditelja.

Koja glupost. Nevidjena glupost. Steta što ne ostade pjesnik. Bas.
Shirley
10. januar 2014. u 10.14
Dje si konje dosadice stara :)
Konj_na_belom_princu
(Miriomorfoskopticar)
10. januar 2014. u 12.18
Gde si shirli.. carolino herero stara :)) (jel posecujes ti malo svoje stare teme?)

Imam ideju za izlozbu.

17 hiljada medicinskih sestara obučenih samo u kiwi isarane sa nekom bodi art bojom sa ph faktorom većim od pet, paradiraju modnom pistom od mesavine stampanih ploca cokolade i sampanjca i jagoda, hodajuci u ajfonima uz neku tehno obradu „oj svijetla majska zoro” varijanti.

Šta mislis?
Konj_na_belom_princu
(Miriomorfoskopticar)
10. januar 2014. u 12.21
Sve je gluplje od pesnika.

Hajde onda da čujemo šta to pravi pesnici znaju da kažu:

http://www.youtube.com/watch?v=xmJsa-ZU8rs
Konj_na_belom_princu
(Miriomorfoskopticar)
10. januar 2014. u 13.36
Konj na belom princu - 41. januar 2347. u 35.47 (*.telekom.yu)

Kažu da ako se...
pored note nacrta tačka,
ona produžuje njeno trajanje
za još polovinu njene vrednosti..

Ne znam da li je to
ovih dana dovoljno..

Uostalom nikad ništa i nije.
Kao što svaka muzika prođe...

Ali ti..

Nemoj.

Nemoj da sviraš.
Nemoj da sviraš stakato.

Na crnom klaviru.
Dok sediš pored mene..
u tišini što od(z)va(n)ja
ovim naprslim nebom.
ove paorske zime.
Pod ovih ledom dok ćutimo
u pažnji..
da se ne okliznemo
o sopstvene reči.

Nemoj
Nemoj da sviraš stakato.

Da pokažem ti..
čekanje.
..i poremetim korake
naših-mojih godina
zalutale u lavirintima
u kojima ruše se tišine
Sasvim go.
Sasvim smrznut.
Od kiše umoran.
Dok držim te.
Dok slušam te.
Dok ćutim te.

Nemoj.
Nemoj da sviraš stakato.

Da bih mogao da te pronađem.
Da ne zakasnim.
Da ostaneš ista.
Da me imaš..
u brojanju slova
u ćutanju
u pola od svega
Da ostanemo
posle vodopada
svega onog..
što smo (po)želeli
Da ostanemo
i postanemo
između dodira
sivog i belog.

Nemoj.
Nemoj da sviraš stakato.

Sasvim polako.
Sasvim tiho.
Sasvim duboko.
I budi mi zvezda.
Dalja.
Daleko.
Dok volim te..
Još dalje.
Najbliže.
Emili
11. januar 2014. u 20.51
Shirl, prelijepo da opet ispade od svega prelijepo pjesnik. Prelijepo je.
Emili
11. januar 2014. u 20.58
Ja se u to ne mijesam.
Emili
11. januar 2014. u 22.28
KNBP, u ovim godinama u kojima sam ja moja su sjeca stutendi već i biće da sam ili matora u 41. ili da sam matora bez njih. Tačno ne bih mogla sada da se svega toga sjetim šta im je bilo dok su bili osnovci i šta je meni bilo. Niti želim da se sjetim u tudjoj državi i svega toga.
Emili
11. januar 2014. u 22.43
Lijepa ti je ova pjesma.
Emili
11. januar 2014. u 22.47
Prelijepa.
Konj_na_belom_princu
(Miriomorfoskopticar)
13. januar 2014. u 06.22
Eto, da nam Bog da pesama i dece. I da ta deca čitaju naše i tudje i pišu svoje pesme.
Emili
15. januar 2014. u 14.29
Iskreno govoreci, ja ne uspijeh svoju djecu da zanimam sa citanjem pjesama, ali komponiranjem; znaš kako - facebook, twitter, sms, smajli i sl.; njima sve sto imaju reci stane u tri recenice. Gledajuci ovako i komponiranje je odlično. Tebi će biti teze, ti si u mojim godinama sa tako malom djecom. Pjesnicki sebi docaravam da je tako; ne uzimaj me za riječ.
Emili
15. januar 2014. u 21.06
http://www.youtube.com/watch?v=v-Qi0zz-8WU
Emili
15. januar 2014. u 21.22
Čeznem da ti kažem najdublje reči…

Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči sto imam za te; ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali se ne usuđujem, jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek, ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.
Komentar Zapamti ovu temu!
Looking for Tassel Earrings?
.