ДРУГИ ДАН ЖИВОТА

Сањам да пијем. Неку изворску воду, хладну,посебног укуса. Има гвожђа, као вода са бабине чесме. Чесмовача. Хвата ме лудило, убио бих некога за чашу воде. Сад знам зашто се људи убијају. Због воде, новца, жудње...жене, славе. Да ли бих заиста могао некога да убијем због воде или би чекао да се удавим у жеђи својој.

Гледам ону бабу како бунца. Опет је дете. Боже дај ми снаге а одузми ми памет. Овде ми не треба машта, толико ме све боли да не могу да замислим да сам нешто, негде или неко. Кажу он је писац и сви се диве. Кажу прочитај нам причу, сестрице се смеју одушевљене. Па он зна да пише.

А он одговара, нема ништа у тим причама, све ке лаж и све је истина. Како да Вам читам када гласа немам, прецвикао хирург једну гласну жицу. Каже она друга ради и ако се затрепери и дотакне ону непомичну проговорићеш . А хоћу ли, питај ма хирурга а он слегне раменима и каже. Ако Бог да...хоћеш. Па објашњава како зато не могу да једем, каже све иде у плућа а већ су ми се напунила оном густо лепљивом течношћу. Да онда када сам осетио говна у грлу и када сам помислио , јеботе угушићу се у сопственим говнима. Која иронија?

Јесте то је било после друге операције а ону прву и не памтим. Ни тад нисам могао да пијем али сам говорио. Ионако ништа паметно нисам ни рекао.Сви дођу, седну поред кревета и ћуте. Видим, жао им. Видим отписали ме. Зашто побогу повичем ја у себи. Зашто када се ја још борим за свој живот. Пизде једне. Хоћете да ме видитие како сам пандркнуо. Како сам поражен. Јер никада нећете достићи оно што сам ја додирнуо. Жицу по којој само најхрабрији пењу се. Истина је, нисам се ни попео а хтео сам. Барем сам хтео, да се попнем тамо где се пењу кловнови и акробате. И изигравају птице.

Вас занима како ми је доктор увукао оно гумено црево у једњак са малим пипком и камером на дну. И како је нешто тражио и повредио ме. Па са,пљувао крв после тога. Пуну шерпу крви. Плаве боје. Блуе велвет боје. а крв кармин црвена. Тада сам помислио да нешто није у реду и није било.

Види бабе како хрче. О Боже узми ми памет и претвори ме у сенилну особу. Хоћу да причам сам са собом али са неким вде саднестварним ја. Са оним који се устремио био негде а онда се сурвао и пао. Обичан пад и свему дође крај.

Угледа како улазе у собу колица са храном. Стављају на бабин кревет тацну. Храна, јело, дезерт, сок. Јеботе, а мени ништа. Буде је, она се љути. Оће да је пусте да спава. Упорни су. Мораш да једеш, да оздравиш. Кљукају је ко мало дете. Она поједе пар кашика неког пиреа и нечега што личи на месо. Попи млеко и гутљај сока. Доста је. Остављају је на миру да опет спава па да заврши после. Ја гледам у онај сок у тетрапаку, вири мала сламчица сва убалављена од њених сувих увелих уста.

Покушавам да затворим очи. Да не гледам у сок. Гледам у завесу која нас до пола дели и гледам опет шаре. Знам их све напамет, сликам их једну по једну. Улази код мене сестрица црнкиња. Она што је груба. Ја навлачим чаршав до браде и молим је за воду. Гледа ме оним великим црним очима и као да ме није чула. Ја поновим опет

- Не може. Не смеш да пијеш. Не могу да ти дам. Ево ушприцаћу ти један шприц воде директно у стомак. Узе оно црево и ушприца воде. Црева се забрбоћу како кад пролив почне да се буни.

И оде. Ја и даље гледам у бабин сок. Устаћу полако са све оним цревима и оним сталком са мониторима. ПОлако. Ноге ми дрхте. Пробам да устанем, па скоро паднем. Мишићи атрофирали. Ослоним се некако на онај сталак и почнем да га гурам. Дођох до бабиног кревета и зграбих онај тетрапак. заглабах ону сламчицу, са бабином пљувачком, брзо да се не врати црнкиња.

О, какав је то леп осећај. Пити. Овај ускус јабуке знам. Које олакшање. Сретан сам. Шта ће баба када се пробуди и види нема сока. Шта? Па баба је сенилна. Посрче оно мало пар гутљаја и врати на тацну поред кревета. Врати се у кревет.

Срећа је трајала кратко. Опет је жедан.

Помисли, где је отичла та течност када му је желудац и једњак у ранама. Сећа секако му је желудац пуко тј не сећа се тога. Већ лупања срца и тоњења негде у мрак. Пробудио се са раном од грла до пупка. Ухефтан као кад хефталицом ухефта неко шав. Кажу све се просуло у стомак. И тада су мислили да ће да умре. Рекли најближима, ми смо своје урадили а сада је у Божијим рукама. Колико сам ја то пута био у Божијим рукама. Воли ли он мене када ме враћа у живот или ме кажњава. Да се будим прикопчан на апарате.

Ко га јебе. Отишла је течност куда је могла. Нађе она увек неки пут, као планински поток.

До извора два путића.

Спавај сад. Жмури. Гледај бабу како дрема. Направи се и ти сенилан, па захрчи.
Моћда ти се врати глас сутра. Можда се она покретна гласна жица затрепери и додирне ону оштећену.

Па да пропеваш. Да помисле душебрижници како ето иде на боље.
Барем нешто.
А бол не престаје. Ћути навикни се. Трпљен , спашен.