Majka Medeja

Noć ova zimska polako pada,
i u izbama ljudi od straha drhte,
dok hladno zimsko sunce polako gasne,
neko tamo, u šumi delekoj, glasno doziva mrtve.

Starica sitna, kao da leti,
ipak njen korak, suvo lišće mrvi
za hladno joj oko odmora nema,
i jeza strašna zamrlu šumu grli.

Mrmljaju nešto starača usta,
za sobom vuče venac mrtvog cveća
dugački suvi, ledeni prsti,
od crnog sukna tkana odeča.

Oh, slušaj kako vetar huji
to mrtvo dete svoje, ona uzalud zove,
u lednoj vodi, u hladnoj struji
mrtve vojnike nalazi nove.

I svaki ima poznato lice,
svaki je njezin jedini mrtvi sin,
oči im pojele crne ptice,
u kosi dalekih bojišta dim.

Njen trag, na davnu prošlost miriše,
Drhtave ruke mrtvaca dotiču lice,
svaku noć pipa ga, da li diše
svaki put njen krik podiže ptice.

Dok nebo bledi, mrtvo telo vuče
i noktima kopa plitak grob
zvezde se gase, do neba jauče,
a nad njom ćuti ledeni svod.

MC