Ponekad te život pritera uz zid, a ti se kao miš uhvaćen u mišolovku, koprcaš i tražiš neki izlaz. Tražiš tračak vazduha, da još jednom udahneš život. I čak i kada si svestan da je kraj, ne želiš da veruješ, boriš se dalje, veruješ u život, i ta vera, to te spase. Kad potoneš na dno, tamo skroz na kraju, odbaci se jako, iz sve snage, i polako ćeš ponovo isplivati na dno. Jer to je ljudska sudbina, da tone i da ponovo isplivava. To je život, i svi oni koji to nisu osetili, nisu živi. Hodajući mrtvaci, ljudi bez ukusa, mirisa i osećanja. Ja nisam taj. Nikada nisam bio. Od malena sam život cenio jer je najvrednije što nam je Gospod dao. Jer nam ga je dao da u njemu uživamo, da volimo i ponekad mrzimo, da se smejemo i ponekad plačemo. Da se borimo i ponekad odustanemo. Ali da uvek idemo dalje. Da praštamo i da se svađamo. ŽIVOT. Ne mora i nikada niko neće znati kako se osećaš, ali deliš tugu i sreću, bogatstvo i siromaštvo, jer nisi sam, jer svi imaju neku svoju muku, i neku svoju radost. I svakome je njegov teret koji nosi na plećima, najteži. Razumite druge, pa će neko razumeti i vas. Takva je ova priča, tako je zapisano u svemiru. Budite ljudi i prema neljudima, jer se vatra vatrom ne gasi. Volite sve bez obzira na boju kože, versku pripadnost i bilo kakvo opredeljenje. Jer život je jedan, kratak i nema vremena za ružne stvari. Evo, ja ću prvi sve da molim za oproštaj. Ne znam da li sam kriv ili ne, ali to je nebitno. Tražiti oproštaj, izvinuti se nekom je znak da ste iznad svih tih sitnica koje nam stoje kao kamen na putu. Jaki smo samo onoliko koliko smo iskreni.