Ponekad,ne baš često,uvučem u sebe sva osećanja i prošlost i putujem...Namerno kažem uvučem,jer ih uglavnom držim van sebe,pustim ih da rotiraju oko mog fizičkog oblika,ne dozvoljavajući da se približe meni suštinskom.E,u takvim trenutcima kada ih upijem svom snagom,sva ta osećanja,misli,prošle dogadjaje,krenem u putovanje kome je kraj a i tok neizvestan.Zamišljam ih kao iskrice koje se umnožavaju,sudaraju i ponekad nestaju,lete oko mene i čekaju čas kada ću im dozvoliti da udju,vršljaju u meni,izazivaju najrazličitija osećanja vodeći me kroz dimenzije meni nepoznate.Kao san.Kada sanjam,sve je dozvoljeno i moguće,izuzev jednog,dimenzije,percepcije stvari i okoline,to nikada ne može biti realnost kakvu je shvatam dok sam budan.

I tako,ponekad,putujem kroz sebe,dozvoljavajući svakoj iskri osećanja punu slobodu i uticaj.Često to zloupotreblajvaju,pretvaraju se u igle koje rešetaju telo,naizmenično i neprekidno.Nisam to od njih želeo,ali kada se prepuštaš i pustiš ih tako željne da udju u tebe,ne znaš kuda će te odvesti.Zavisi i od redosleda ulaska,na koji ne možeš da utičes,čini mi se da imaju svoju volju i trenutni cilj.Nekada me rasterete,poprave raspoloženje,kao lek,i onda nestanu,izadju iz mene i nastave sa svojim rotiranjem oko fizičkog čekajući sledeću šansu za ulazak.

Opraštam se srdačno,ispraćam ih i sa gorčinom otvaram pivo u senci roletna ovog popodneva.