Sada, kada je sve stalo,
kuda?
ponekad iznenadi me pitanje
koje sam dosad uspesno
izbegavao,
od njega se sklanjao i bezao.
Ali stiglo me.
Sada su neki srećni zbog toga,
s podsmehom se nasladjuju
tudjom mukom,
jer oni svoj ego time hrane.
A ja ću kao i dosada,
gledati svoja posla,
živeti svoj zivot,
i voleti umesto mrzeti,
jer nisam naucio to.
Pa neka i umrem od ove sreće,
Bogu sam zahvalan za svaki
novi dan,
za svako novo budjenje
i svaki novi san.
Kuda?
Sad kad je vreme ludo,
i ljudi pakosni i zli,
gde da sakrijem reci i osecanja,
gde da sakrijem pesme?
Tu gde su dosad bile,
skrivene od rdjavih dela,
od stvarnosti surove i jake,
od mracnih pomisli.
I to pitanje, kuda,
postavljam tek onako
da prosipam reci koje
teško leze na dusi.
I ko razume znace,
shvatice tezinu pesme,
i možda neka izgubljena
dusa,
kao ja,
ovde zaluta.
Jer ne zna kuda.