Rvače ne pogađa, zar ne?

Tri rvača Voja, Nele i Dragče sede u restoranu posle ručka.
Mali predah izmeču dva naporna treninga. Prilazi im znatiželjno dečak sa susednog stola jer ga nasmejani momci zovu i njihove šale izgledaju mnogo zanimljivije od tatine i trenerove dosadne priče. Od njih je čuo da su oni ratnici bez mane i straha! Tek ga to privlači. Radoznalo se smeši i začikava sa beskompromisnim borcima na strunjači. Šale se zajedno na glas pa se na čas prekida važan razgovor dvoje starijih i ozbiljnih ljudi.
-Skloni se od njih dete, vidiš da su ružni, prljavi, zli...
Pravi grubu šalu smejući se na glas priznati trener, aludirajući na poznati film.
-Jel’ da, da su gadni…opasni?
Postavlja detetu provokativno pitanje. Rvači su jaki, izdrže svakojaka davljenja i bacanja u parteru pa šta je par surovih reči za njih? Podrazumeva se da će preboleti okrutne opaske ko od šale jer su stameni, jer imaju mišiće jake ‘ko’ kamen.’ Tajac.
Bolje da je pitao zatečenog tatu jer bi uspešni privrednik sigurno umešno slagao.
Dok rvači u izgužvanim i starim trenerkama tih skromnih 60 tih godina u Beogradu sa strepnjom očekuju odgovor dečka jer dobro znaju da deca ne lažu, on pažljivo prelazi pogledom od jednog do drugog pa trećeg mladića. Bez žurbe razgleda njihove neobično zadebljane uši, ulubljene noseve i ispijena lica od svakonedeljnog skidanja težine. Dvoje su neobrijani a treći ima mladalačke bubuljice umesto brade. I frizure su im više nego kratke i prilagođene bespoštednoj borbi prsa u prsa. Ima tu i po koja modrica na ogrubelim, izudaranim ‘facama’.
-Da , jesu ružni.
Reče napokon dečak iskreno i vrati se poslušno za sto kod oca i trenera.
Još je tu poneko nešto rekao da pokrije neprijatnu tišinu kao najstariji rvač poznat po ‘crnom humoru’:
-Nismo zli treneru.
Iskrivljenim osmehom da bi prikrio nedostatak nekoliko prednjih zuba procedio je najstariji među njima, kapiten šampionskogog tima. Otac se na silu nakašljao i zapalio novu cigaretu a Voja, Nele i Dragče su otišli kiselih osmeha u sobe na odmor kao da se ništa značajno nije dogodilo. Pa i nije.
Dvadeset godina posle tog sasvim nevažnog popodneva.
Voja je ‘nabacio’ nove zube i smeje se bez ustezanja a ponekad bez razloga. Nele je u međuvremenu hiruški uljudio naduvane uši, zauvek odbacivši čak i zimi nekad obaveznu vunenu kapu. Nije znao da je Dragče već operisao svoj deformisani nos. Sasvim opušteno, sigurni u svoj dobar izgled, izbrijani sa prikladnim frizurama sede lepo obučeni po raznim kafićima u gradu koji sad izgleda mnogo lepši i bogatiji nego pre. Ponekad kad se tako vide, krišom se zagledaju dok razgovaraju o svojim svršenim karijerama, životu i svemu osim o ‘popravkama’ na sebi. Nesebično razmene po koji compliment jedan drugome:
„Dobro se držiš ili lepo izgledaš”.
Samo o tom važnom za njih popodnevu ne pričaju jer je to duboka tajna za svakoga ponaosob. Iako mnoštvo pitanja u pogledu lebdi, ipak se ćuti o vidljivim promenama. Nerado se sećaju trenerove neslane šale i malog dečaka koji još nije znao za film „ružan, prljav, zao”,
niti je naučio da laže.