:VELIKI Jovan Duchich

O Mladosti i Starosti

Za umne ljude i lepe žene ne postoji starost. Plemenite stvari ne
stare, nego samo promene izgled, često čak i na lepše. U starosti se
pokažu na licu karakter i duša čovekova, kao što se pokažu reljefi
jednog brega tek u zimu kad izgubi šumu i potpuno ogoli. Ima lica koja
sa starošću dobiju nešto svetiteljsko, i mudračko, druga mučeničko i
bolesničko, a treća životinjsko i zversko. Znak rđavih ljudi i rđavih
žena kojima se u mladosti nije raspoznavalo na licu njihov karakter
jer je mladost svagda i u svemu neizmerna lepota. Ali ta su lica
dobila u starosti izgled odvratan i užasavajući, crte zloćeste, pogled
krvnički. Istna, ni godine ne izražavaju tačno čovekovo doba. Ima
mladh staraca kao što ima puno i starih mladića.

Starost čovekova odista počinje tamo gde svršava njegovo oduševljenje.
Čovek koji ne može da zatreperi, oduševljen za neku ideju ili za neku
ličnost, star je i mrtav. Mladost, to je pre svega sveta vatra. Samo
onda kad se ta vatra ugasi, treba leći i umreti. Čovek koji voli žene
nikad ne ostari; a čovek koji traži društvo mladića, nikad ne tuguje.
Treba uvek tražiti žensko društvo, ako ne i žensku ljubav. Uostalom,
žene nisu stroge prema godinama čovekovim; jer one traže muževnost
više nego mladost, a muževnost traje nesravnjivo duže nego mladost.
Zato ima Don Žuana pedesetih godina, koji otmu žene i mladim
Apolonima. U Rimu se nikad ni za koga nije reklo: „Umro je”, nego:
„Živeo je”. Ljudi nas uvek plaše našim godinama, i kad smo stari i kad
smo mladi, kad smo mladi da smo nedozreli za velika dela, a kad smo
stari da smo postali nesposobni za velike namere. Starčevo iskustvo,
ravno je učenosti. Niko ne zna šta nosi u sebi do poslednjeg daha.
Priroda je u svemu ostavila sebi pravo na poslednju reč.