ЧОВЕК КОЈИ СЕ ПОНОВО ЗАЉУБИО

Био једном један човек који се заљубио у једну девојку.

Ништа то не би било чудно да се он није стално заљубљивао. Али се тако исто брзо и одљубљивао након чега би се осећао уморан и исцрпљен баш као да је прележао неку дечију болест. Сви су га саветовали да треба да воли а не само да се заљубљује, међутим он то никако није могао да схвати, не зато што је био глуп, него није могао да дође у то стање да неког и воли а не само да заволи.

Мајка и отац би се према њему понашали баш као према право болесном детету, Мајка би му месила колаче које је највише волео, отац би гунђао и скретао поглед од синовљевог заљубљеног погледа. Понекад би му кришом џепарио панталоне и јакну мислеђи да не узима којекакве не дај Боже дроге. И све би било у реду док је он био у том блаженом стању али када би се одљубњивао онда би настајао неред, он се не би будио данима, мајка би плакала кришом, отац се не би трезнио а комшије би избегавале да долазе на кафу, Газда фирме у којој је радио све је мање имао стрпљења за такво његово понашање, јесте му било жао јер када је био заљубљен сви су у фирми уздисали заједно са њим и били сретни , продуктивност би се повећала, сви су се смешкали и изгледало је као да су и они сви на неки начин заљубљени у овај живот. Човек би тада не ходао него лебдео, све послове би завршавао у року, чак би и налотоу у фирми добијали знатне добитке кладећи се на бројеве које је он бирао.

Међутим проблем би настајао кад би се одљубљивао, сви би заједно са њим патили и газда то више није могао да трпи ( не он лично него фирма). Рекао му је једног дана-

- Слушај да ти кажем, не као твој газда него као неко коме си ти један веома драг и симпатичан младић- Немој више да се заљубљујеш или ћеш добити отказ.

Човек је равнодушно климнуо главом и не обраћајући пажњу на претњу. Ставио је шешир на главу и захвалио се на савету и тужно рекао

- Не брините, нећу се више заљубљивати не зато што се бринем за посао него зато што не верујем да та чудесна Љубав постоји
- О па немојте тако младићу то је чисто хуљење на нашег ствараоца. Љубав је свугде око нас

Младић га погледа у очи и помисли па где је када је ја нигде не видим. Сви причају о њој а за мене је она невидљива. Који лажов помисли тада и оде још тужнији из газдине канцеларије.

Зарекао се тада себи да се неће више заљубљивати и кад год би угледао неку лепу девојку одмах би скретао поглед на нешто друго. Пролазили су дани и године а он је био упоран у свом завету. Свима је недостајала његова заљубљеност али су сви били мирни због оне друге стране таквог стања, мир је владао и у кући и на послу, нити је било узбуђења нити патње.

Човек је сваки дан ишао истим путем на посао, пролазио истим улицама а после посла би имао обичај да се успне на оближње брдашце и са њега би гледао свој град. Сива калдрма се често губила у сивилу дана и сивилу човекових мисли. Сваки дан као да је био све уморнији приликом узласка на брдашце.

Међутим тик уз брдо је био један мали атеље, то смо забравили да напоменемо иначе би се прича завршила сад на овом месту како човек равндушно гледа панораму једног малог провинцијског града. У атењеу је сваког дана виђао једну жену која је сликала један портрет. Да . Један те исти портрет, који је сваки дан изгледао другачије. Портрет једне друге жене. Рекли смо већ да је избегавао да гледа жене да се не би опет заљубио али нисмо рекли да је гледао портрет сваки дан. Један дан био је без левог ока, други дан са нацртаним брком, трећи дан би заблистао и жена на портрету је изгледала срећна, лепа, млада, четврти дан би опет остарила , боре би јој се појавиле поред и изнад очију. Сликарку никад није могао да види јер је увек била окренута леђима прозору, сва светлост је падала на платно.
Све је више размишљао о тој чудној жени којој није видео лице и почео је да је замишља као ту жену са платна.

Неприметно је престао да броји кораке до брдашца, оно сивило није више било тако тмурно, поглед на долину би се измешао са портретом. И неприметно је добио лаку температуру ону која најављује упалу плућа а да то није ни приметио. Мајка и отац су почели да се брину и радују у исто време. На послу нису ништа посумњали јер се он беспрекорно трошио зарад просперитета свог газде. И сав онај умор је полако ишчезавао, снажило је његово тело и дух. О како би био сретан када би угледао весо лик жене на портрету, скакутао би и певушио на брдашцу.

А како би био тужан када је и она туговала, толико би се растужио да би састављао песме бола. Али без обзира да ли се радовао или туговао знао је да ће сваки дан проћи поред малог атељеа. Обећање које је дао и себи и другима почело је да бледи у његговој глави све дотле док га једног дана није једноставно избрисао, као кад гумицом обришеш траг оловке.