ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ПРЕЗИРАО СМРТ

Живео једном један човек који је презирао смрт. По његовом прорачуну изгубио је осам живота, а по причи комшинице врачаре остао му је још један. Сваки дан би састављао списак покушавајући да се сети када је прокоцкао толико благо.

Па поче да пише листу

Када је био беба, на порођају замало није умро, завезала му се пупчана врпца а није хтео напоље ( тога се не сећа ,већ бележи по сећању његове мајке). Сви су мислили да је мртав а он после пет минута проплакао.

Са 5 година, добио је шарлах и велике богиње у исто време. Сви су плакали а он је само спавао и сећа се као кроз сан да је био радостан када му је тетка донела компот од дуња. Сећа се и да је лекар рекао оцу да не зна да ли ће преживети. Он је знао да хоће јер није ни знао шта значи реч смрт. А није се ни бојао.

Једном када је имао 12 година, возио је бицикл низ једно брдо. Возио је тако брзо да је престигао један мотор. налетео је на један мали каменчић, изгубио контролу и прелетео у салту преко кормана. Добро се угрувао, сломио леву руку на два места и остао без пар зуба. Возач мотора је мислио да је мртав када је дошао да му помогне. Био је у коми 3 дана. Сви су се бојали да се неће пробудити а он се ипак пробудио. И тражио је опет компот али га је мајка повукла за уво и рекла- Магарче један, могао си врат да сломиш на том бициклу.

У 15 'ој почели су он и његови другари да пију. Пили су кришом да их родитељи не виде. У исто време почео је и да пуши. Уз све те пороке заљубио се до ушију у Марину која га је избегавала јер је имао клемпаве уши ( то му је рекла њена најбоља другарица али му није рекла да је то измислила јер је она била заљубљена у њега) . На једној журци у школи одлучио је да јој изјави љубав. Али толико се бојао да ће га одбити због ушију да се прво напио ко мајка. Сећао се да је плесао са њом и после тога се није више ничег јер замало није умро од количине алкохола. Тада га је отац ошамарио пар пута и рекао му- Седи да те научим како се пије. Марина му је рекла да није клемпав и били су момак и девојка неколико година.

Све док није отишао у војску. Тада га је оставила и рекла му да не може да га чека толико дуго а он се опет напио, сломио стакло на улазним вратима. мајка га није повукла за уво јер јој је било жао а отац га није ошамраио него се и он напио са њим. За време обуке учили су их како се рукује са гранатом. Једном се занео и заборавио да је баци и вероватно би погунуо да се није његов десетар прибрао и бацио је, срушивши и њега. Тада је ударио главом у дрвени сандук са муницијом. Био је у несвести цео дан. Када се опоравио добио је одсуство. Марина је имала другог момка а он ожиљак на слепочници и ожиљак на срцу. Ни тада није умро а мислио је ће засигурно.

Више се није заљубљивао али је дошао Рат. Изненада. И опет је био у војсци. Мајка је плакала 3 дана и мислила да ће пресвиснути, отац је рекао – Седи да ти дам савет. У рату гину будале и храбри. Памет у главу али немој да будеш кукавица. Није му баш био јасан. Смрти се није бојао, зашто би се бојао рата. Није хтео да пије али га је отац натерао. Тај пут отац се толико напио да је морао да га носи из кафане а мајка је била толико љута да није хтела да разговара са оцем недељу дана.
Помирили су се када су га испратили на железничку станицу. Тада је видео и Марину како испраћа мужа. Држала је девојчицу за руку. Посрамио се када му је канула суза, окренуо се од родитеља и у једном скоку отишао у рат. Трајао је толико дуго да је три живота у њему изгубио и да је остарио за десет. Свакаквог зла се наслушао и видео. Смрт је тамо играла сваки дан, људи су умирали око њега као муве. Није се бојао, било му је свеједно, презирао је, пркосио, Памет је изгубио, храброст очеличио. Тело му је било изрешетано али Смрт га је заобилазила. Три пута је покушалавала безуспешно а онда једног дана рат је престао и сви преживели су се вратили кућама.

Опет се заљубио. Оженио се. Мајка и отац су били срећни. Затим како то бива добили су и унуке и све је текло у најбоњем реду. Ожиљци од рата су зарасли свима не само њему. Живот је текао полако. Човек је радио, старио заједно са децом која су расла. Смрт је однела прво оца па мајку. Деца су отишла на факултет.
Он и жена су се навикли на самоћу.

И онда једног дана Човек се разболео. Нико није знао шта је а он је само копнио. Некада крупан човек сада скелет. Борио се са болешћу како је знао и умео. Све су пробали, и разне траве и биоенергетичаре и лекаре. Нема где нису били. На магнетној резонанци ништа нишу нашли, апарати ништа нису показивали. Притисак је био одличан а шећер у нормали. Крв у реду . Човек је толико ослабио да више није могао ни да хода, лежао је беспомоћно у кревету. Хранила га је жена на силу, није имао жељу ни да једе ни да пије. Деца су га тешила а он није хтео да призна да га Смрт успављује. Са њом је причао стално и дању и ноћу у сну. Сањао је, заједно су плесали, пили, лумповали, чак му је и компот од дуња донела пар пута. Навикао је на њу а она га је покривала, мазила, лагала. Изгубио је храброст и памет. Тонуо је полако и мирио се са чињеницом да му нема спаса

Жена није могла да се помири да га Смрт тек тако однесе. Позвала је врачару са почетка приче која је рекла- Остао му је још један живот, он је у прошлом животу био мачак. Оздравиће али мора да одсања цео свој садашњи живот и да се присети свих оних живота које је изгубио. Тада је дала једно перо од орла и рекла жени да му стави испод јастука. Те ноћи Човек је заиста одсањао све по реду од рођења унука, женидбе, рата, војске, средње школе, основне, забавишта и када је стигао до рођења, проплакао је, удахнуо ваздух као када дављеник изрони. Пробудио се и рекао-

Жено дај ми једну ракију. Сањао сам да сам умро.

Презрео је Смрт, отерао је , оздравио и живео дуго, дуго.