Privukla me galama grupice ljudi na ulici. Svi su gledali u pločnik i živo komentarisali.Znatiželjno skrenem ka njima i vidim mršavog mladića da čuči i prevrće tri mala sandučića od šibica sakrivajući laganu papirnatu kuglicu ispod njih.
-Evo ovde je, sad ovde a tamo je pre bila, pa gde je sad?
Pratim pogledom kuglicu koja menja mesto i čini mi se da zadatak nije težak. Usledi pogađanje i ‘debeljuškast momak’ koji se prvi izdvojio i odvažio da uloži novac dobija opkladu. Grupa zainteresovanih se uvećava jer prilaze još neki prispeli ljudi a žena koja se očigledno vraćala sa pijace već otvara novčanik.
U sledećem krugu ‘mršavko’ dobija nazad onu ‘crvenu novčanicu’ jer je prvi dobitnik sad nerazumno pogrešio. Svi se čudimo za njegovu laku grešku a on se hvata za glavu dok ga ljudi kore što ih nije poslušao. Udvostručuje se ulog i kuglica ponovo vršlja čas ispod jednog čas ispod drugog plavog poklopca. U džepu imam 10 hiljada da platim školarinu.
-Imaću 20 ako pogodim!
Javlja mi se glas iznutra i počinjem da ispravljam krajeve svoje novčanice dok se premišljam mada bi se zakleo da znam gde je. Mladić je ostavio kuglicu ispod jednog od tri poklopca ustao i okrenuo se publici ne prestajući da priča. Išao je od jednog do drugog posmatrača tražeći opkladu.
„Oćete vi gospođo”?
„Da uduplimo gospodine?”
Sad se približava penzioneru u teškom sivom kaputu, koji decidirano tvrdi da sigurno zna gde je kuglica! Usput se ‘neoprezno ‘ odvaja malo više od mesta gde stoje šibice a drugi momak iz gužve prilazi i obema rukama otkriva dve šibice odjedanput tako da samo ‘zaneti igrač’,'šibicar' ne vidi prevaru! Ispod njih nema kuglice! E sad je sve jasno i svi su radi da se klade da je kuglica ispod one treće neotkrivene šibice u sredini na koju penzioner za svaku sigurnost stavlja svoju izglancanu cipelu i otvara novčanik.
-‘Oćeš da uduplimo?
„Dajte pare svi ovde kod mene”
Prijavljuje se prvi igrač koji je već dobio poverenje prisutnih i dobija najpre od ‘mršavka’ pa posle i od ostalih. Lak dobitak je tako izvestan pa se i ja odlučujem da uduplim svoj imetak.
Međutim, neko me iznenada povuče za rukav.
-Ti nemoj da igraš.
Dečko sa kačketom koji je tu sve vreme stajao, živo pričao sa svim potencijalnim igračima sad se izvukao iz gomile, prišao mi sa leđa i obratio mi se tihim ali ledenim glasom. Pokušao sam da kažem nešto u prilog moje dobre odluke ali on me pogledom više nego rukom otrgnu van gomile. Usput diskretno zaustavi jednog vojnika na sličan način kao mene, koji je takođe rešio da ‘zaradi’. Kada su sve pare legle kod ‘pouzdanog debeljuce’, ‘šibicar’ usporenim pokretom otvori treći, nama neotkriveni poklopac.
UZDAH!
Nema kuglice! Gde li je?
Sad spretni igrač šibicama otvara jedan od ona dva poklopca gde smo svi lepo videli da kuglice nema. I gle čuda, tamo je!
-Pa kako ?
Vrišti odjedanput zacrvenela žena.
-E svaka ti čast majstore kad umeš, neka si dobio.
Smiruje atmosveru među šokiranim građanima penzioner u grombi kaputu dok pare menjaju vlasnika. Igrači su zbunjeni, očigledno izigrani ali još ne znaju kako a ni jedan nema snage da kaže da su VIDELI da kuglica nije bila tamo gde je sad!
Pritiskam šakom novac u svom džepu, srećan što sam jednu lekciju na putu ka školi i na ulici upravo naučio. Građani se ćutke udaljavaju odlazeći sa mesta gde su na kratko bili neko drugi. Žure svojim kućama i radnim mestima da ponovo budu dobri , cenjeni i pošteni. Sa malo manje novca u džepovima ali Bože moj…
Vojnik pa onda ja,mahnusmo dečku sa kačketom koji se nervozno osvrtao.