Nepročitana knjiga

Se zove s LAKU NOĆ ZEMLJO od Ivar lo- Johansona.
Tvrdih zelenih korica umrljana masnim flekama od pola veka statiranja po raznim stanovima i policama koje sam u dosadašnjem životu menjao. Prepričava težak položaj Švedskih nadničara s pve polovine dvadesetog veka takozvanih *Statara (o kakve li slučajnosti ). Oni se sele od imanja do imanja imućnih gazda zemljoposednika ne menjajući u suštini svoj nezavidan položaj i bedan život što im je stvarna želja. Dobro je da sam tek sad pročitao knjigu kako bih znao na koji način da dovršim svoju. U stvari stara, nepročitana knjiga se nečujno izlila svojim sitnim redovima u moju novu narastajaću kao potočić u veliku reku pa je još bolje što je tad nisam pročitao jer verovatno svoju sad ne bih pisao. Onda ne bih mislio da su samo naše pustolovine jedinstvene i neponovljive, kad ono ispade da su i tad znatiželjni, musavi mališani iz neznanja duvali odbačene po putu kondome misleći da su baloni! Ili virili dobro skriveni dok se odrasle devojke kupaju i tukli se među sobom u odbranu svojih osećanja prema prvim simpatijama. I kod nas je bilo čežnje da se zauvek preselimo iz jeftinih radničkih paviljona kao švedska seoska deca iz buđavih, memljivih straćara, okovanih vlagom i zarazama. Da već jedanputa i mi započnemo zdraviji i srećniji život u urbanijoj sredini. Sad kad sam pročitao Johansonovo autobiografsko delo skinuo sam olovni teret sa sebe i sumnju da sam nešto važno propustio. Shvatam da je i tamo daleko ne tako davno postojao zajednički kod za svu decu sveta kao u moje vreme dečaštva a i da danas takođe postoji. Kroz nekoliko sudbina mališana u romanu „Laku noć zemljo” koji odrastaju u siromaštvu i svakodnevnoj turobnoj muci svojih roditelja, izdvajaju se dva darovita dečaka. Jedan od njih je dao zavet svojoj baki i samom sebi da budućnost neće prepustiti zabačenom selu kako bi svoj vek proveo obrađivajući tuđu zemlju tek za puko preživljavanje. Po dogovoru njih dvojica ukradu novac od kuće, otputuju u grad da kupe hrpu knjiga koje sakriju posle povratka kućama i krišom čitaju. Računali su na obavezne kazne i batine koje će kasnije istrpeti ali su znali da će zadovoljstvo i otkrića koje knjige daju trajati nemerljivo duže. Želja za znanjem, avanturom i slobodom iskaču iz svakodnevnih monotonih kućnih i školskih obaveza bolje nego šarena, gumena lopta i juri brže od trkačke bicikle. Svako dete ima svoju prvu ljubav, naizgled nepremostiv problem, nesavšene roditelje, najboljeg druga i po neku ne pročitanu knjigu.Veliku tajnu, malu pobedu i ozbiljnog čoveka koga nesumnjivo nosi u sebi a malo ko ga jasno vidi. U stvari sve što sam pročitao već sam znao (ili mi se čini ) samo što nisam imao pojma da znam. Jedinstvena dečija životna maštarija i logična filozofija bez obzira na podneblje pa čak i vreme dešavanja sa neizbežnim socijalnim previranjima u društvu može biti uspešna samo ako smo odvažni. Nepokolebljivo hrabri u sprovođenju želje da promenimo zatečeno beskorisno stanje naše jalove svakodnevnice i okoline. Da radimo ispunjavajući sebe a da tako budemo korisni svima i sami ubiramo plodove talenata i veštine koju posedujemo. Tad imamo šanse da spoznamo sebe pa da se otrgnemo surovom potrošačko eksploatorskom društvu. Jedan od dvojice talentovanih dečaka nije imao dovoljno hrabrosti i kuraži ali ni podrške oko sebe pa je upao u paukovu mrežu nepoznatih mladalačkih izazova i strahova koji su ga na žalost sputali. Drugi je prošao iskušenja uspeo i kasnije napisao knjigu. Tamno zelenu knjigu sa tvrdim koricama pažljivo odlažem na vidno ali sigurno mesto u vitrini.Voleo bih da je pročita nekoliko mojih prijatelja ali strah da se usput negde zagubi moja dragocenost je jači pa sebično odustajem od humane ideje. Za mene ona ima vrednost poluge zlata pa neka stara knjiga sačeka neko vreme da je otvori moj sin.