Devojka rumenih obraza stoji za pijačnom tezgom; meri mi šargarepu, potom i cveklu. Gleda kazaljku na vagi, prebire po brdu cvekli i ubacuje u kesu još poneku manju krtolu da bude tačno kilogram. Ide joj para iz usta.

„Evo tačno kilogram. Šargarepa, i ova cvekla, to ti je ukupno 130 dinara.”

Otvaram novčanik i pružam joj novčanicu od 500 dinara.

„Jao, a jel nemaš ništa sitnije?”

Prebirem malo po novčaniku.

„Pa, ne...”

„Pa dobro, šta da se radi.”

Pruža ruku preko tezge i uzima novac. Prsti su joj modri od zime. Šmrca.

„Izvini, prehlađena sam nešto.”

„Nema problema.”

Vadi papirnatu maramicu i duva nos. Potom mi vraća kusur, a ja preuzimam kese.

„Ćao, vidimo se”, kažem i mahnem joj.

„Ćao”, kaže ona i odmahuje mi. Među prstima drži papirnatu maramicu.

Okrećem se i polazim. Odmaknem metar-dva od tezge, onda čujem iza sebe: kinula je.