Na klupi su sedela tri mladiča. Dvojica sa strane su zamišljeno proveralvala svoje mobiulne telefone dok je onaj u sredini zabrinuto posmatrao svoju ruku.



„Još mi nije prošla ona bubuljica”, kaže on.



Ona dvojica su se prenula. „Kako, ona bubuljica ti još nije prošla?”



„Evo, vidite, pogledajte ”, pružio je i pokazao ruku.



„Infekcija”.



„Infekcija”, prošaptaše ostali sa strahom u očima.



Sada su sva trojica posmatrala bubuljicu koja se vidno ocrtavala na bledoj koži.



„Da li si probao da je mažeš s nečim?”, upita levi mladić.



„Jesam, ali ništa ne pomaže”.



„Sad ne možeš na fitnes, zagnojiće ti se”, kazao je desni.



„Ne mogu na fitnes”, kaže tužno onaj u sredini.



Ćutali su još neko vreme, kao da nemaju šta da kažu jedni drugima, kao da se ne poznaju, kao da su slulajni prolaznici, koji su eto skupa izabrali baš tu klupu. Vreme je prolazilo a vetar je povremeno šuštao u granama drveća.

Posle izvesnog vremena, neka devojka na rolerima dovezla se na klupu pored njih i vešto sela. Ispružila je gole noge i legla na klupu... Nije to bila neka posebna devojka, kao i sve druge, imala je dugačku kosu, utegnuti šorc i ono salo sa strana. što nastaje od sedenja ispred računara.



Mladići je behu primetili, sva trojica, videlo se to, njihova lica na trenutak pogledaše tamo, a onda, ne bez nespokoja, nastaviše da gledaju pravo ispred sebe.



Vetar se utišao, prolaznika nije bilo, samo su njih trojica sedeli i dalje na klupi, češali se, razgibavali vratove, a onaj srednji je uz to i gledao u svoju bubuljicu. Ipak, povremeo su kradomice bacali poglede prema devojci koja se beše razbaškarila na suncu, sebično zauzimajuči celu klupu za sebe.



Prošlo je još nekoliko minuta, dosadnih i dugih.



„Ne znam, šta bi još mogli da uradimo danas”, upita desni mladić



„Da gledamo neki film”



„Ne, mislim da imam ideju”



„Da kupimo meso, neke šnicle, da dodjete vas dvojica kod mene i onda pivo i Sport kanal... neke utakmice da gledamo.



”Da, meso da ispržimo, neke šničlice„



”Da, da ili krmenadlice„



”Obavezno lepinje da uzmemo, i jogurta„



”I kisele krastavce„



”Da,. da, i krastavce„



Na licima mladića očitovao se neki bledi trag radosti, možda ne baš zadovoljstvo, ali neka delimična ispunjenost, nekakav slabašni spokoj jer su najzad, sva trojica znali šta danas zaista žele.



Ustali su sva trojica sa klupe i lenjo pošli, jedva se vukući. Onaj srednji je regularno kontrolisao svoju bubuljicu. I dok su se njih trojica sporo udaljavali, devojka je i dalje nastavila da leži na klupi, ispružena, nepokretna, kao da je odavno već umrla.



MC”