Prazna polja

Samotno stoji moja kuca,
vetrovi lupaju klimavim prozorima.
Pustara se ceri zutom prasinom.

Ognjeno sunce prolazi svakodnevno,
ali kroz pukotine nazirem samo senke promene.
Nema razloga da podignem ruku i otvorim vrata
i raskrilim prozorom.

Nocu pored kuce prolaze gladne lisice,
čujem disanje jezeva.
A onda se sve utisa, pred zoru.
Možda je nebo prepuno cupavih oblaka,
možda u blizini teku siroke reke.

Bez razloga tinja zar u peci,
u krevetu je uvek hladno,
misli su neuhvatljive i nezgodne.
Cadjava tavanica me pozdravlja,
dok ne sanjam topla mora,
dok lebdim u ničemu.

I nema gostiju u mojoj kuci,
ljudi su biseri na nepostojecoj ogrlici,
kristal zgazen vojnickim cizmama.
Da li sam ziv u mojoj praznoj kuci,
u mojoj tihoj pustari?
I da li to čujem zvona iz daljine?

I postoji li jutro nad otvorenim poljima Nicega,
jutro u kome ustajem i otvaram vrata.
pustajuc da me obuzme suvi vetar.
I osvetli crveno sunce.
Dok pruzam ruke u prazno,
vristeci u susret istini,
ravno u ništa.

MC