Ne može. Deda je umro.

Kako je umro? Kao ona mačka što smo je videli na ulici?

Da, slično kao ona?

Da li se usmrdeo?

Verovatno. Večina ljudi se usmrdi kad umre, a neki se osuše.

Da li se on usmrdeo?

Ne znam.

A, da li je njemu sad tamo hladno?

Nije. kad si mrtav nije ti hladno.



Razmišljam o smrti. Mrtav čovek, u trenutku kad umre, pogotovo ako je smrt od bolesti, u miru, od starosti. On u potpunosti liči na sebe dok je bio živ. Ali nešto mu nedostaje, kao da je lutka. U svemu on lići na sebe i ima sve svoje, ali mu nešto nedostaje, nešto malo. I upravo to malo čini ga mrtvim, odvaja ga od nas, živih i nepogrešivo nam govori da taj, mrtvi nije više kao mi, da pripada nekom drugom svetu.



Mislim da deda nije trebao da ide na put.

I ja mislim.

Da nije išao, bio bi živ.

Možda.

Zašto mu nisi rekao da ne ide?

Baba mu je rekla.

Zašto je nije poslušao?

Ne znam.

Ko je sada kriv?

Kriv za šta?

Za to što je on mrtav.

Nije niko kriv.



Naši životi odvijaju se u sadašnjosti, sa premisom da je ona večna. Sećanja se gube i nestaju. Budućnost, se čini da je pod kontrolom, da možemo na nju uticati. U našem svakodnom delovanju, postoji prostor vremena ispred nas koju vidimo kao budućnost. Ovaj prostor je uglavnom čist, neupitan, „sve će biti u redu”. Jedino bolest, jedino strah tela može ugroziti i poljuljati ovo mišljenje. U tom smislu smrt drugog je neprijatna, ona nas podseća na sopstvenu smrtnost. Na sopstvenu konačnost, tako drugačiju od svakodnevnog stanja našeg uma.



MC