РИНГОВЕ ШАХОВСКЕ РУКЕ
(Само је Ирану биоа забрањен ШАХ. Реза Пахлави.)

Древна игра је једна од ријетких умјетности тишине која има ритам.

Тај ритам, ритам игре, само у ушима врхунских зналаца прелази у музику и то у ону, најсавршенију, музику која се не чује.

Ти, назовимо их, зналци понајбоље знају колико је потребно знања да се заволи оно што се не чује, али оно што зна да добује савршеном свирком бубњева живота.

Зато су ваљда ту игру над играма вољели, и воле, мајстори ритма, како оног заглушујућег, тако и оног што једва резбари мук.

Музика, та прастара умјетност, обично код витезова игра савршено испуњава предах између двије партије, али исто тако шах зна дивно да испуни станку и између двије нумере јер држи концентарцију на задовољавајућем нивоу што понекад бива важније од самог умијећа.

Њему, а он се звао Ричард Старки, игра је требала због једине ствари коју су преостала тројица од њега очекивала, због ритма.

Шаху га је научио његово величанство Џон у вријеме док је опјевавао некакву „Луси на небу с дијамантима” за коју ће се читав свијет нешто касније питати на који начин је дошла на то небо. Тај Џон је у многим стварима био превише добар играч, а такви су обично понајбољи учитељи.

Ринго, наш јунак је у међувремену оно Ричард прекрстио у Ринго, је у току игре са својим гуруом степовао „Уз малу помоћ мојих пријатеља” на што су остала два косијанера Пол и Џорџ у тренутку свој вансеријски таленат, који додуше није имао никакве везе са шахом, покушавали да усмјере на таблу и помогну том Стару који је међу њима четворицом чупаваца ипак био најмања звијезда. А његова позиција је у сваком случају била тешка.

Пол је одзвиждукао некакву пјесмицу и кад је схватио да није од помоћи, извинио се ријечима: бубњару, можда ти помогнем касније, „Када ми буде 64”, а Џорџ, а Џорџ је узео ситар и оставивши ту ђавољу игру засвирао „С тобом, а без тебе”. Но, Рингу, те вечери „У клубу усамљених срца наредника Пепера”, бар што се тиче шаха није било помоћи.

Од тог дана су прошле године и дједица Пол би данас, када има коју више од оних поменутих 64, радо помогао, али бубњар од 8. децембра 1980. године нема противника, а најгоре је кад човјек игра сам.

Тада, кад човјек почне да игра сам, ударе сјећања на дане кад се шаховска гарнитура носала по турнејама на којима се разгрудњене дјевушке падале у транс који никад више неће бити забиљежен.

Тада, кад човјек почне да игра сам, дођу свакојаке чудне идеје...

Ову Рингову реализовао је пријатељ, некад бубњар у Манфред Мену, а данас продуцент и писац, Клаус Вурман, који је у времена она дизајнирао омот за битлс „Револвер”.

Овај пут његова креација је била ганитура чије фигуре осликавају разне положаје руку Битлса са прстеном.
Оригинал је убрзо копирао један британски драгуљар па иста по копији тренутно кошта ситницу од 19,5 хиљада фунти.

Рецимо даље да, у Јапану код чувеног продавца спортских реквизита, Такашиме, у излогу, Рингове краљевско-топовске руке у златно-сребрној изведби вриједе 4,15 милиона јена што је рекордна цијена за једну новију гарнитуру.

Без обзира на све додајмо на крају, истине ради, да Битлс с прстењем, никада није постао генерал игре него је заувијек остао на нивоу оног почетног наредника, Пепера или неког другог.

Којег, то вјероватно не зна више ни он сам покрећући својом руком, своју златно-сребрну руку, и ударајући бубњарском палицом о шаховски часовник у којем је одавно све мање времена.

(М. Б. Р. – КАД БИСЕР ОДБАЦИ ШКОЉКУ, Бања Лука, 2011)