Tražim ljude.
Ljude da ne lažu i ljude koji malo pricaju.
Tražim neke posebne za koje mogu probosti ovo srce
a pre toga im reći da su ga zasluzili.
I krvi im dati i nauciti od istih i na lomaci se samospaliti
i biti im veran.

Tražim istomišljenike, uzaludno …
svi su tu kada se treba „pokazati” a nikoga za dokazati.
Tražim profesionalce koji će da gore
u istom kazanu sa mnom da se kuvaju
da se od našeg mesa napravi smesa
za naucnike,
kako bi se na nama usavrsili,
za probisvete,
kako bi posle nas svetlo ugledali,
za potomke,
da nas pamte,
za ulicare,
kako bi se upristojili …
tražim, tražim, tražim i …
ne nadjoh iksana podobnog da mu kofere nosim,
svetim da ga zovem,
ne nadjoh silo nebeska!

Punu saku oraha sam ću da skrcam,
jezgro ću da posadim a ljusku da zubima krcam.
Rekoh da tražim ljude da ne lažu; tražim ih i dalje.
A ja lažem.
Kako bih izmislio da ne lažem?
Kako bih nepoverljivom dokazao ispravnu kolicinu istines
ako ne preteram?
Ako preteram duplo a on duplo kao laz odbaci
nisam ga slagao; naucio sam ga.

Tražim nekoga da misli kao ja.
Da cita zabludnike i nesredjene umove,
dalje od sebe da drzi kumove,
tražim istomišljenike a nigde ih nema.

Da me ne pitaju sto na sred zvezde piše „G”
sto je na kraju moga pisma Š ?!?
Na trgovima, na predstavama, u kafanama, u radionicama,
za kompjuterima, na balovima, na pecanju,
u sumi, u Rumi, u crtanom filmu, u zutoj stampi u Nin-u,
… nema ih.

Slučajno, trazeci kucnem na vrata; stara, vremenom pohabana
sa rucnom spijunkom u nekom podrumu,
memlom namirisanom …
i … kao da kroz otvor ugledah svetlost!
-Ko ide? Pita me glas.
-Lutao sam kroz tamu –rekoh-i nabasah ovde.
-Kakve su ti namere, putnice?
-Iskrene, covece!
Uvhati me covek za ruku I u potpunom mraku, tiho na uvo mi rece:
-I ja sam tražio ljude. Ljude da ne lažu i ljude koji malo pricaju.
Tražio neke posebne za koje mogu probosti ovo srce
a pre toga im reći da su ga zasluzili.
I krvi im dati i nauciti od istih i na lomaci se samospaliti
i biti im veran.
Udji!