Znaš Barbara, opisacu ti jedan dan u mom zivotu!
Bas kao kod svakoga i kod mene je svaki sličan prethodnom
Znaš, ne bih trebao reci ali …često te sanjam.
Mnogo radim, umoran lezem … trebao bih kao beba da spavam
ali ne …ja te sanjam;
bas onako kako sam te onog decembra upamtio.
Dodje i snu kraj pa kažem sebi „dobro de, desava se”
pa krenem u moju radionicu i onda …
kakva sam budala; cekam da otvoris suvozacka vrata I sednes.
Već vise puta mi se to desava, Barbara.
Izvini!
Onda se samo nasmejem.
Dam gas ali pazim da se negde ne pojavis,da te slučajno ne zakacim autom, jer …
znam da si na svom biciklu uvek bila „kao muva bez glave”
onako lepa, visoka, uobrazena
pa mislis da svi paze samo na tebe.
Priznajem, ja sam pazio.
I dan danas pazim!
Da, onda svratim u pekaru kod „baka Milje”
a bolje da ne svracam.
Ona pita za tebe; još uvek.
„Baka Miljo, pa zar morate?”
-Moram! Moram I dok budem ziva pitacu
Ima li glasa od nje?! Od Barbare!
Mislim tu je kraj.
Radim nešto, zauzmem se a dleto svojim putem;pravi one kovrdze i lokne …tvoje
Bacim i cekic i dleto, opsujem,
naspem vodu za kafu,cekam da provri,
sednem kraj prozora i vidim da sam nasuo za dve.
U trazenju nekih sitnica koje mi na kratko skrenu paznju sa tebe
ubijem nekih pola sata, sat;
a šta je sa ostalih dvadeset i tri?
Moja zadnja skulptura je bila jedna žena;
prosjakinja koju sam skicirao dok sam sedeo u kafani „Kralj”
u glavnoj ulici naše palanke.
Bila je bosa. Isklesao sam joj opanke, usareneo ih,
ali nisam stigao da joj pokazem;
umrla je od hladnoce ove zime.
Bio sam tuzan Barbara.
Kako bih voleo da je Prosjakinja mene crtala,
pa mi klesala opanke a nije stigla da mi ih pokaze …
ja bih umro srećan, jer sam tu sedeo i prosio
samo da bih te video kako prolazis,
kako odlazis, kako carobnjas,
bajas korakom,Barbara.
Evo već je tri sata popodne!
Da li si otisla kod svoje krojacice na kafu?
Da li si prošla pored bake Milje i spustila joj na prozor par jabuka iz tecine baste?
Da li si svojim djacima rekla „ljubljeni moji vidimo se sutra”?
Da li si kao na početku naše veze
svratila do svoje sestre da je pitas da li je nešto loše čula o meni?
I sa tobom i posle tebe isti sam.
Isti i sám.
I …
Da li si ovo, da li si ono …?
I tu je već sest sati.
Zaboravio sam Barbara recept,
način na koji si nam testeninu sa povrcem spremala.
Ja to sebi nešto po secanju; ruzno je, neukusno, ali …
Da si tu pa da I moje I tvoje prste olizem, sve moje, Barbara!
Odavno vino ne pijem.
Znaš li zašto?
Nema onog Razgonja u prodavnicama već dugoa ja neću drugo.
Ono nas je vijalo, zasmejavalo, uspavljivalo …
Da, uspavljivalo.
A kako ja da legnem kad moram sam, a ne pijem?
Koga da zagrlim Barbara?
Treba zaspati, treba spavati …
A ja ću opet, znam, da te sanjam
i opet da se zeljan tebe probudim
i opet u isti dan kao prethodni
sa nekom sedom vise u kosi
od onoga kakvog me znaš,
Barbara.