Golub

Misleci da ima otvoren put ka slobodi golub je tresnuo o staklo beogradskog sajma hale 14 i pao ispred nas na improvizovan tenisko teren u sred treninga. Osamucen bauljao je po zelenom itisonu a ja sam ga uzeo u ruke jer tu nije mogao ostati.
-Jel ziv?
Zapitame zabrinuto kcerka Marta pomazivsi ga po glavi.
„Da, nosim ga napolje, sacekaj me”
Naredio sam joj još dodatnih vezbi da bi je zaposlio kako ne bi videla nesrecnu pticu u jako losem stanju. Dok sam izasao golub je već uginuo a meni nije preostalo ništa drugo nego da ga ostavim u kontejner. Nisam cekao pitanje već sam po povratku poceo da ‘vezem’svoju pricu I da joj objašnjavam:
-E znaš šta je bilo Maki, ja ga stavio na sneg a on ga malo kljucnuo pa uzleteo do ograde. Samo kratko je stajao pa poleteo u vis. Mislim da je napravio jedan krug iznad mene,
nastavljam sa laganjem koje može da poveruje dvanaestogodisnja devojcica dok se spremam da joj izbacim loptu iz korpe.
„YES!
Napravi potez ona kao kad zabije važan poen u mecu pa nastavi da ‘drma’po loptama dok sam se ja mislio da postoji i humano laganje. Cesto je pricala drugaricama dogadjaj sa treninga stalno dodavajuci nove detalje.
-Kako mu je kljun bio otvoren jer se borio za disanje.
-kako mu je boja bila siva.
A kasnije kako ga je videla kroz prozor?
Jer za nju taj golub je ziv.
On i dalje leti.
”