Донио си свјетлост у моје тамне одаје,
Ослободио заточеницу демона,
Пружио ми руку и повео ме у радост.
По небу се просуше звијезде
И мјесец ми обасја пут.
Поново ми се указа живот.
Снага за дјела одавно прекривена паучином,
Храброст да се усталаса мртво море,
Вјера у буђење каменог спавача,
Нада за осмијех,
Бистар поглед на крај ништавила.
Рука у руци, раме уз раме,
Топлина ријечи и смирај душе.
Године које су превалиле путеве тврде земље,
Знале су за умјетност чекања
И касне сате снова.
Сада...?
Вјетар ми поново доноси хладне и обамрле зоре
И сама шетам у врту успомена, уморно корачајући назад ка заласку сунца.
Трептаји душе све тиши и тиши,
У огледалу лик туге и меланхолија јесени.