...dobro jutro!

MOLITVA ZA LJUBAV

Bože daj ljubavi jaka krila
da može nositi moje strahove,
da je ne slome ljubomore vetrovi
da je ne pokose kiše zlobnih jezika.

Daj ljubavi snage da se nosi
sa nedaćama današnjice
i neizvesnošću sutrašnjice.

Bože daj ljubavi da ne izgubi lepotu
da je ne uništi teret godina,
da je ne izbrišu prve bore
i ne pokolebaju sene sumnje.

Daj da ljubav bude jača od životnih oluja
da nas dovede u mirnu luku
kad sunce života bude na zalasku.

PROSJAK LJUBAVI

Ne traži ljubav, utopila sam je u zaboravu.

Ne zovi ljubav jer prazno će odzvanjati jeka
od kamenog zida oko mog srca.

Ne govori o ljubavi, ja ubila sam je šutnjom.

Ne otkrivaj ljubav jer zakopana je duboko,
a na dno je pritišće teret godina.

Ne sanjaj o ljubavi, snove odnijet će ti dan.

Ne pričaj mi o rađanju ljubavi
u meni ona je odavno umrla.

Ne spominji ljubav jer to su prazne reči.

Ne nudi mi ljubav na pladnju svoga srca,
sad za gozbu je prekasno.

Ja nisam i neću biti prosjak gladna tvoje ljubavi.

ROK TRAJANJA

Ne dolazi pred moja zatvorena vrata
za tebe ona su zaključana zauvek.
Ne otvaraj ih uzalud ključevima od zlata
protiv tebe sam odavno pronašla lek.

Neću ti reći „znala sam” i „rekla sam ti”,
ne dolazi skrušeno kad ti natrljaju nos.
Budi pravi muškarac i počni „živeti”
podigni glavu i skupi svoj ponos.

Ne budi kao prosjak i nemoj me moliti.
Okreni se i idi, ne dolazi pun kajanja.
Ja neću s tobom ni reč prozboriti.
Našoj je ljubavi prošao „rok trajanja”.

TI

Ko si ti da me tako menjaš
što si ti da ti se predajem?
Zar ti u oči me ne gledaš,
i ne mariš za njihovim sjajem?

Ti što uzimaš mi slobodu
Tebi sam samo marioneta.
Ja nisam ti ni suputnik u hodu.
Ja postat ću nešto što ti smeta.

Al bit ću uvek ja duboko u sebi
duša se za sreću ne može dati,
ali neće te više biti u meni
kad bude kasno nemoj plakati.

Ti si tiranin što slama mi srce
što kvari mi dušu bal ona se ne da,
ti ne pokazuješ svima svoje lice
ali ja znam kako ono na me gleda.

Tebi sve ću dati, i umret zbog tebe
i bit ću uvek žena što za ljubav moli
ti ćeš i dalje volet samo sebe
ti ne čuješ krik žene što te voli.

Plavokosa

..Yes.

Besmrtnost duše
... SVAKA JE DUŠA BESMRTNA I SAMO NJENA ENERGIJA MENJA SVOJ OBLIK...
Bolero


Dok slusam „Bolero”

Ti negde, daleko, u Svemiru spavas,

Dusa ti lebdi na kosmickim zracima

Blazeno se smesis u snu….

Molitva nema na usni se grci

Je li to osmeh na kraju usne strci

Dok pramen kose andjela miluje lice..


Znam, sanjas

Predele rajske

I vrata ljubav sto zrace,

Odmaras se od umora zivota,

Da li sanjas?

Misli mi se na tren mrace

I ja se pitam:

Jesi li ti stvarna

Ili si samo plod moje lude maste?

Cvet iz rajske baste,

Ili samo misao snena

sto muzika „Bolera” svira.
****

Pisati ne znam

Al tugu na papir bacit ponekad umem,

Dok se u nemoci nemo smeJem,

Ko klovn sto zabavlja decu svojom tugom,

A oni se smeju u svom nevinom neznanju..

Pa, i tako izmišljenu, daleku

Ja te volim

I Boga molim,

Za jedan blistav kosmicki zrak.

Da razbije misli mojih mrak,

Tamu sto prekriva moj san,

Bolero svira i suza na rame kaplje,

Teska, muska suza sto daljinu spaja u vecnost…

a.

Hvala Biljo,hvala.

Život je bezgranična...poezija, bola i tuge.Možda se ponavljam,a šta je život nego ponavljanje,udisaj,izdisaj,rađanje umiranje...

Tik tak,

otkucava životni sat,

nije ni zora ni uzavrelo podne,

vece je kasno,

tik tak,

zar sam budna,

zar još uvek žmirkaju umorne oči,

zar još zborim, o ljudskoj samoći.

..i još nešto:-)
Sreća je privilegija onih koji skromno misle o sebi, a lepo o životu.

Stih na asfaltu.

..yes,vrati mi zivot,oprosti mi grehe.
Vrati me u zivot, oprosti mi grehe poljubi me, daj mi utehe . U cekanju prolazi mi zivot u nadanju meni da se vratis;)
a.

A zivot je providan.
...providan i otvoren, samo ga treba iskreno, otvorenih chula i uma posmatrati. On ne krije ništa. Tako, na primer, svi koristimo izraz „medeni mesec” za vreme neposredno nakon svadbe koje provode muškarac i žena u zajedniekom životu. Da li je to sluchajna kvalifikacija? Medeni mesec je period, kao med prijatnih doživljaja u novim partnerskim odnosima. Da li prođe medeni mesec ili prodju medeni odnosi?
Kuda i zašto odu ? Ne verujem da se vecina ljudi zamisli nad ovim pitanjem. Interesuje nas više sve drugo. I kakav je komšija kupio auto, i šta je rekla ova estradna zvezda onoj, ko je koga ubio i zašto su „naši” izgubili od „njihovih”. Skoro niko da se zagleda u tamne odaje svoje intimnosti, svoje akcije i reakcije, da se upita kuda plovi „moj brod”. Zašto je prošao moj medeni mesec? Da li sam ja gospodar svojih izbora ili žrtva nevidljivih neprijateljskih sila? Kada bi se chesto i uporno tako pitali i posvechivali pažnju odnosima koje gradimo sa svetom možda bismo mnogo chešae nailazili na zadovoljavajuche odgovore. Ali, mi kao da nemamo vremena. Srljamo iz odnosa u odnos sve u nadi da ćemo konachno nachi „ono pravo”, trajno zadovoljstvo i vechno nepomucheni mir. Nije bitno što življenje po stilu „ožeži pa beži” ne donosi ocekivane rezultate, ni ne pokušavamo da se zagledamo malo dublje u svoju motivaciju. Naporno je tako živeti. Ništa više ne troši energiju našeg bica kao što to cine pogrešna ubeđenja ili zablude. U Božjoj bašti svega ima. Chak i zablude ravnopravno cvetaju sa svim drugim vidovima života. Od nas zavisi kakve ćemo mirise i ukuse života kušati.

Opet ja;)

BEZ NASLOVA
Kao što slikar sliku
Kistom slika (stvara)
Pesnik rečju i perom
Poeziju piše
I da me neko od vas
Priupita
Koji li je od njih
Umetnik veći
Nebih vam znala
Ovog trena
Zasigurno reći.

Plagijat,sto li sam
il uboga uteha sto u cosku budja.
Bejah li njegova .Upitnik stize.
Da li ikad opet biti tudja?!

..ja..
Nije mi mesto tamo gde ne pripadam,zašto postojim? Da bi drugima bila prepreka prema nekom cilju, da bi me mrzili, da bi me „voleli” pa zaboravljali, da bi udisala zrak koji mi ne treba, a nekima je neophodan..
Ovo je svet za one koji preživljavaju.
Zvana sam to ja!
Unutra postoji biće koje umire, koje želi nekoga kraj sebe, koje se predaje. Jedna velika praznina ispunjena suzama, strahom, obecanjima, lažnim nadama, nezastopnim padovima. Da zaželim pa zaboravim, da zavolim pa ostavim, da pokušam pa zažalim, da umrem..
Da se jednostavno povucem s pozornice na kojoj za mene nikad nije bilo glavne uloge, čije su daske podamnom pucale.. Chija je zadnja epizoda života prerano pocela, čija je sreća potpuno nestala, čije su ljubavi samo iluzije. To sam ja!
Prikaza koja hoda gradom sa željom da već jednom nestane, da se umori..
Zatvorena vrata neba, ugašena svetla koja vode u zemlju utehe..
Samo otvorena česta u besane noai bez i jedne zvezde u tami. pocne ne završi, uzme pa ostavi, krene vrati se, s nekim bez ikoga to je moja životna staza, tu su mi dani, tu sam ja.
Ponekad izgubljena između redova, nekad u depresiji, nekad me neko nadje među razocaranima, a uvek ostave u prokletoj samoci.
Zamrznu vreme, a ja nepobegnem jer ne znam kako.
Uvek poslednja, uvek netražena, uvenula, uvek negde.
Ovo je vreme za snažnije, ovo je put za najjače, nesalomljive, sretne - a to nisam ja!
Kako da se probudi chudovište koje nikada nije doživelo istinsku sreću, a i kada je bila u blizini pobegla je od stvorenja bez buduanosti, s chežnjom u ochima, s molitvom na usnama, s ochajem u venama. Pobegla je kao i uvek znala je kako. Gubim se i samu sebe nedoživljavam, ne trpim bol, nezaustavljam suze, zatvaram ono chudo koje zovu srcem, ono chime se voli.
A ono belo chisto, sveto kojeg zovu duša menjam za kapljicu ljubavi, za jednu sekundu pažnje, da me neko chuje... barem jednom, pa i onda kada budem daleko, da mi neko dodje,uzme za ruku, zagrli i povede tamo gde su mi dani. Ono što traje pa se iznova rodi,a onda prestane do drugi put.. drugi kada je možda ona radosna nota odsvirana gitari chiji se zvuk pamti.
Ne kao moje ime, ne kao ja, ne kao moja sudbina...
Bese, muka tihi poziv u pomoćh, strah pogled u nebo, dodir vlažnim prstima, zadnja suza i kraj...
Zaboravljena..

PEChAT U SRCU I DUŠI.
Sedim pod krošnjom staroga stabla i jake suncheve zrake kupaju i miluju mi lice kroz lišce koje se nadvilo nad mene. Blagi povetarac tjera kapi hladnog znoja sa mog lica želechi da otera tugu i brige sa mog lica. Znala sam da bol razara moje telo jer vedrina s mog lica ulepšavala je prirodu al tog je smeška s mog lica nestalo. Nije to tako davno bilo kada sam na ovo mesto dolazila s njim, da u slobodi i lepoti uživamo, da posmatramo tu prirodu koja me umiruje, koja se radja, živi i umire. On više nije dolazio i vedrina sa mog lica je nestala. I zato se priroda oko mene uzbudila, nije želela tugu i nespokoj sada kad sve buja, raste, cveta, sada kad u mnogim srcima bukti ljubav i srećha. U mojim ochima nestalo je sjaja, postale su sive i gledale su nekuda, a ništa nisu videle. Telo mi je podrhtavalo, misli su mi nadolazile bez ikakvog sklada i cilja. Moje srce kucalo je polako i priroda oko mene je utihnula, pa chak i onaj sichušni mrav spustio je svoj teret s ledja, obrisao znoj sa chela i mirno me posmatrao. Glavom mi je prolazilo samo jedno pitanje na koje nisam znala odgovor. Zašto se to njemu moralo dogoditi?
Zašto je ta opaka bolest izabrala njega kao žrtvu, njega nežnog i ubogog koji je volio ljude, prirodu, život, volio je celi svet i sve je poklonio za ljubav.
Zašto?
Ko to zna?
I kada ga nije bilo na sastanak kada smo trebali provesti još jedno lepo veche bila sam zabrinuta. Nisam nigde chula bat njegovih koraka. U magli i kroz suze nisam imala snage otichi. Eekala sam ga još dugo u noch u nadi da che doći. Tihim korakom uputila sam se kuci. I nekoliko dana nisam ga videla i rekli su mi da bolestan leži. Neizmerna bol proparala mi je srce. Zakucala sam na vrata i otvorila ih. Tamo u kutku polumrachne sobe ležao je on. Chim me ugledao preko lica mu se prelio topao ali bolan osmeh. Njegov tako skroman izgled upropastila je ta bezchudna bolest. Još je iz njegovih plavih detinjih ociju zasjala posljednja iskra ljubavi. Njegovo slabašno telo pochelo se izvijati, boriti se s nechim nevidljivim, dok napokon nije slomljeno palo na postelju. Usne su mu podrhtavale i kroz njih prohujale su posljednje rechi' volim te '. Moje rechi više nije chuo. I njegova slabašna rucica koju je grchevito stiskao u mojoj šaci klonula je. Taj dechak koji je poklonio svoju ljubav i telo meni kojemu sam uzvratila više nego što je ochekivao, išceznuo je zauvek. Nagnula sam se nad postelju, zatvorila usnule ochi, poljubila njegove još uvek meke i vlažne usne, ustala i bez rechi napustila sobu sitnim i laganim koracima jer više nisam mogla verovati da njega više nema tu. Pomišljala sam još uvek da je usnuo samo u duboki san jer je mnogo puta i blago zaspao u mom naruchju. Više nije postojao onaj koji mi je znachio sve...Lutala sam ko slepac. Tu moj dnevik završava jer mi pero u ruci podrhtava a dve suze krupne i teške ostavile neizbrisiv pechat u srcu i duši...
Kroz misli mi još uvek odzvanjaju rechi koje je teško ali još uvek uspe da izgovori
VOLIM TE...

Zivotna BORBA!

Cenim čoveka čija borba počinje u njemu samom
Boriti se, tražiti, ne naći i ne klonuti!
Zapamti, svi sa kojima se sretneš i upoznaš, vode svoje bitke
Nekada pobedite, nekada učite
Preostali deo života ćeš morati da ustaneš više puta nego što budeš pao, zato ti je bolje da počneš da se navikavaš na to
Poraz ne može čoveka da slomi duhom, ali može da ga slomi ako se preda
Budeš li se prepirao, ljutio i protivurečio, možda ćeš ponekad i izvojevati pobedu. Međutim, biće to šuplja pobeda, jer njome nećeš zadobiti naklonost protivnika..NO?

Šta je zivot ne znam niti ga imam volje živiet.

Sve što je život sijao i smrt žela.

Danas dok plaćamo račune iz ratne krčme, kada je isprani mozak bio specijalitet na listi nacionalnog interesa, čini mi se da još uvijek nismo shvatili apsurdnost priče oni nas - mi njih. Treba priznati da nije pošteno očekivati da sunce zaviri i u naše dvorište, a da mi sebi, prije toga, ne moramo postaviti neka pitanja. Izgleda žalosno činjenica da je malo onih koji vođeni srcem, pravdom, poštenjem i moralom priznaju da su nevini ljudi stradali i da zločince mora stići kazna. Kazna, jer su počinili zločin, a zločin i zločinac nemaju ni vjere ni nacije. Zločin je zločin.
Identifikacija zločina sa narodom je najprljaviji pokušaj da se da za pravo teoriji o genocidnosti nekog naroda, čime i nerođena djeca bivaju proglašena zločincima. Upravo radi njih svaki zločin se mora individualizirati, a zločince privesti pravdi. Ni jednog trenutka ne smijemo naći opravdanje zločinu u drugom zločinu i kod zločina tražiti uzrok, jer ne postoji razlog koji može dati zeleno svjetlo ubijanjima, logorima ili etničkom čišćenju. Svaki zločin ima ime i prezime svojih žrtava i svojih krvnika.

Zločinac je, uvijek i jedino, samo zločinac. Amnestirati svu krv, sva klanja, sve grobnice i sva stratišta, dopustiti da zločin bude nekažnjen, a da zločinci budu heroji je scenario iz koga se jasno vidi da zli pečati vremena čekaju da budućnost ponovo bude preslikana prošlost. Zatvoreni u vlastite gulage i zarobljeni glupošću da smo endemi u odnosu na druge, nismo spremni prihvatiti istinu koja je poput minskih polja posijana oko nas. Istina je da su djeca ubijana snajperima, da su zvijeri skrivane iza „viših ciljeva” ostavile krvavi trag, da iz jame duboke nekoliko desetina metara izvlačimo kosti trogodišnje djevojčice iza koje su ostale samo crvene čizme sa oznakom Jugoplastika. Istini moramo pogledati u oči. Ako i dalje budemo odbijali da se suočimo s njom, onda smo trasirali put ka novim stradanjima. Sjetimo se Ivana Gorana Kovačića koji u poemi Jama gotovo filigranski precizno predviđa svoju sudbinu, samo zamjenjuje krvnike. Mi, Goranova djeca, imamo šansu pobijediti krvnike ako upornim traženjem pravde omogućimo kažnjavanje svakog zločina. Tek tada dobijamo šansu da istinski živimo. Dželati i njihovi tvorci žele isticanjem kolektivne krivice svoje krvave ruke podmetnuti narodima, opravdavajući svaki svoj potez nacionalnim interesom. Svjedoci smo da je nacionalni interes već godinama samo prazna floskula koja se lako podređuje trenutnim potrebama pojedinaca i grupa i biva nadređen moralu, pravdi i pravu. Identifikacija zločina sa narodom je najprljaviji pokušaj da se da za pravo teoriji o genocidnosti nekog naroda, čime i nerođena djeca bivaju proglašena zločincima. Upravo radi njih svaki zločin se mora individualizirati, a zločince privesti pravdi. Ni jednog trenutka ne smijemo naći opravdanje zločinu u drugom zločinu i kod zločina tražiti uzrok, jer ne postoji razlog koji može dati zeleno svjetlo ubijanjima, logorima ili etničkom čišćenju. Svaki zločin ima ime i prezime svojih žrtava i svojih krvnika.
Neki novi vjetrovi iskušenja tjeraju nas da preispitujemo sami sebe i razloge zbog kojih smo im dali šansu da nam unište živote. Zašto smo stvorili očeve nacija? Da li smo se osjetili nedovoljno zrelim pa smo potražili staratelje? Da li je problem bio u njima ili u nama? Možemo li govoriti o bolesti nacije? Čini mi se da svaka budala može pokušati biti predvodnik nacije, ali on to neće postati ako mu nacija ne dozvoli. Što simptomi naše bolesti daju više razloga za zabrinutost to su i veće šanse za uspjeh jednog takvog diktatora. Iako bi bilo lakše, ipak je teško za izgubljenih deset godina okriviti samo vrhove piramida oličenih u vođama. Nijemo smo posmatrali i dopustili da, radi gole vlasti, najprije izgube pamet, zatim osnovne ljudske vrijednosti, a kad su se okomili i na nedužni ljudski život, mi smo već utonuli u stanje potpune apatije. Smijemo li opravdanje naći u Andrićevim riječima o dolasku vremena kad su pametani zaćutali, budale progovorile, a fukare se obogatile. Najveći dio elite, pogotovo intelektualne, stao je iza velikodržavnih projekata koji su doživjeli poraz. Nije li onda pošteno i odgovornost sagledati nešto šire? Trebamo li šegrtima progledati kroz prste? Ožiljci poraza nas upozoravaju da nije dovoljno promjeniti samo vođe nego se mora raskrstiti i sa zabludama uludo potrošenih godina. Konačno se ljudski život mora promovisati kao imperativ koji ne može biti predmet trgovine i pretvaranja u živo meso bolesnih projekata. Vještina proizvodnje kolektivnog neprijatelja, stvaranje straha i homogenizacija vlastitog naroda ne zaslužuju da ponovo budu shvaćeni kao vrlina i kao takvi nagrađeni.
Ako bi pravili sažetak naše gorke istine o pravnoj državi ne bi mogli negirati činjenicu da je formalno bilo i prava i suda, ali niti se pravo primjenjivalo niti je u sudu pravda stanovala. Strahote kroz koje smo prošli nisu bile, a izgleda i da još uvijek nisu, povod pravosudnim organima da sankcionišu pojedince koji su, kršeći međunarodne, ustavne i zakonske norme, pogazili sve ono što zovemo civilizovanim čovjekom. Snažan upliv politike u sve pore društva nije mimoišao ni pravosuđe. Zločin podržan i skrivan od samog vrha država i sudske vlasti imenovane od istih tih vrhova bili su idealna kombinacija koja je proizvela bezakonje i otvorila vrata novim zločinima. Sumnja da nacionalni sudovi žele i da su u stanju da pravedno i nepristrasno sude pokazala se opravdanom. Haški tribunal, i pored svih nesavršenosti, za nas obavlja posao kojeg mi nikad nećemo uraditi. Najvažnije od svega je da zločin bude kažnjen radi žrtava i budućnosti. Slom koji su doživjele pravosudne institucije još prije desetak godina i od koga se nisu ili se ne žele oporaviti već sada postaje najočitiji primjer bolesnog i amoralnog društva. Ko onda spašava nacionalni interes i skida hipoteku kolektivne odgovornosti?
Da se ipak nešto mijenja dokazuju mediji koji su možda bili i glavni proizvođači zla. Emitovanje dokumentarnih filmova o zločinima u Srebrenici na RTS-u i zločinima za vrijeme operacije Oluja na HRT-u to i najjasnije pokazuju. Osim istine, ovi filmovi na najbolji mogući način bacaju svjetlo na rad državnih televizija koje su bile puka propagandna mašinerija u rukama režima. Gledati priloge dvije televizije snimljene istog dana iz istog sela gdje jedan prikazuje ubijene starce i selo u plamenu, dok drugi prilog „nacionalno svjesne” televizije nam donosi novinarku koja je uspjela da iza sebe prikaže ono malo sela koje još nije zahvatio plamen i izbrblja već naručenu priču o obračunu sa zaostalim neprijateljem, iako joj smrad od paljevine i ugljenisanih tijela vjerojatno grize oči, školski je primjer za odgovor zašto je dnevnik u pola osam bio najveći otrov naroda. Najžalosnije od svega je da ta žena koja sebe zove novinarkom još uvijek, kao i mnogi slični njoj, radi isti posao. Nije li i njihova laž bila zločin? Zar oni ne podliježu nikakvoj odgovornosti? Reakcije na ovakva stradanja i svjedočenja zabilježena okom kamere su dokaz da će proces sazrijevanja biti dug i spor. Pored već uobičajenog vaganja zločina sve je prisutnije ćutanje. Valjda se očekuje da će neki vir odnijeti istinu u nepovrat. Međutim, istinu možemo zatrpavati, ali ona liči na otpornu biljku koja mora klijati, nicati, rasti i širiti se.
Jovan Dučić je govorio: „Ljudi koji mrze, to su najpre glupaci, zatim kukavice, ali nikad heroji”. Oni koji nešto više znaju o ljudskoj psihi kažu da su mržnjom zarobljene psihološki bliske i inferiorne odnosno nerealizovane osobe. Po Ničeovoj filosofiji mržnja je produkt straha, a ja se pitam ko se to bojao pa je morao mržnju stvarati, zlo podsticati, a urotu izmišljati. I kada tako razmišljam o tim ljudima počinjem da ih žalim. Žalim ih, jer su u sebi prazni i izgubljenog samopoštovanja. Njima je zaista potrebna naša pomoć da život upotpune ljepšim stvarima. Zato svi zajedno trebamo negativnu energiju stvorenu oko nas mijenjati u pravcu duha tolerancije. Neko više voli sladoled od vanilije, a neko od čokolade. Neko ima smeđe, a neko zelene oči. Neko više voli ljeto, a neko zimu. Da li ga zato mrzite? Vjerojatno da vam se čini apsurdnim davati odgovor na ovakvo pitanje. Kada smo uspjeli ostati tolerantni u ovakvim situacijama onda ne vidim razloga da ne budemo tolerantni i na različite ideje i da tu različitost pretvorimo u našu prednost. Tolerancija nas čeka odmah na startu samo je do nas da je prihvatimo u cjelosti. Sve se može razumjeti, i nečija nesnalažljivost, i nečija neškolovanost, ali se ne može razumjeti nečija netolerancija. Tolerancija je osnov civilizacije i osnov kulture. To je polazna osnova svega bez koje ishod i najprostijih stvari u životu postaje neizvjestan.
Bojite li se da ćemo ponovo završiti u nekoj zemlji Ćeraniji, za nekog novog Ćeromana i za njegovo ludo carstvo? Promjene su neophodne, priznavanje grešaka bolno, opraštanje nasušno potrebno ako ne želimo ostati taoci stanja koje nasljeđujemo dijelom i iz vlastite zaostavštine. Samo novim odnosom u kojem istina predstavlja centralni motiv našeg puta možemo stvoriti od nas nove ljude i promjeniti sliku o nama. Spriječite autocenzuru u svojoj glavi. Pustite mozak da misli slobodno. Vrijeme probranih i podobnih mora proći. Takva politička nomenklatura koja koketira sa svakom opcijom da bi očuvala golu vlast i spriječila krivično gonjenje svoje elite ne zaslužuje ni najmanju pažnju. Našu podršku u budućnosti trebaju dobiti samo oni koji su spremni da slamaju svaki otpor na koji nailazi vladavina prava, koji će se boriti protiv fasadne demokratije koja je na sceni, koji će insistirati da se svi zločini rasvjetle i procesuiraju, koji će snositi odgovornost, a ne biti sprinteri u bježanju od nje. Iz tako plemenitih ciljeva se može stvoriti država koja će kao servis građana biti garancija normalnog života u kojem nepotizam i pripadnost naciji, vjeri ili političkoj partiji neće biti ulaznica za lagodan život.
v.

Snovi...
Sinoć sam sanjala
Neki drugi život
Opet smo se
sreli
Opet si me
ljubio
Super je sanjati
Nove živote
Graditi sve ono što
Porušismo
Bežimo jedno od drugog
A u tom novom životu
Opet bliski smo...
Kako si samo lep i u novom
Životu bio
i kako si me opet
i u tom životu
ostavio...
...izgubljeni...
Gubimo se u trenutku: u deliću sunčevog sjaja.
Tonemo duboko,duboko...
U savršenstvo boja beskraja.
Ne pamtimo kraj, naš početak nas vešto skriva;
samo suza zaiskri ponekad u oku
i surovi pogled na realnost otkriva.
Trenutak postaje večnost u kojoj sve biledi.
Ništa osim nas sad više ne zveči, ne tutnji...ne vredi.
Dokad trajat će naša tek prividna sreća?
Tek lagani vihor uzdrmat će naše tlo
dokazujući da jačina istine je ipak veća...
Jer naše suze počivaju na laži,
i osmesi smeli, tek probuđeni
znaju da ništa od ovog zapravo ne važi.
Ovu igru igramo po našim pravilima.
Ko gubi, ko dobiva-nijedno od nas ne zanima.
Već izgubili smo svoj osećaj za stvarnost
među valovima mora otupele naše strasti.
Previsoko letimo i znamo da ćemo pasti,
no mutna slika naših odraza ponovno
je nepogrešivo zavarala da ljubav se krije
iz bledog lika svog našeg poraza.
Hoćemo li ikad naći zajedničke puteve?
Dokad sudbina će bacati naše sene u
opustošene kutove?
Možda jednom i nađemo našu stenu.
Možda...?
Pre nego što naš val pretvorimo samo u penu.

Daleko od stvarnosti
Ne gledaš u oči.
Daleko od stvarnosti je
boja tvoga glasa u mojim ušima
i guši me buka nesuvislih zvukova.
Još jedan dan u agoniji
normalnog života i sećanja.
Koliko još koraka do tebe ?
Ima li puno ?
Nemir svojstven meni probudio se.
Sunce mi ježi kožu
i hladno je iznutra.
Mračno je, opet.
U nekom drugom životu, da postoji
možda bih bila tvoja kraljica.
Surovom me možeš prozvati i sada,
jer ne znaš.
Niti jedna ti bura nije poznata
u moru moga oka
pa čak ni stakleni mir
u kojem se ogledaš dok brišeš suze.
I nećeš pružiti ruku da obrišeš moje
jer stoje dragi, na pola puta.
Ne gledaš u oči,
skrivaš se u njihovim dubinama,
u ponoru koji nas guta
ali zajedno smo u njemu !
Daleko od stvarnosti ????
Možda...

St ti zivot.

ueiš za 5
znaš za 4
nadaš se trojci
odgovaraš za 2
dobiješ 1...why ?

KAKO ?
Kako li zivot piše cudne price
imaš sve
a samo jedan
i najmanji treptaj oka
samo jedna sekunda nepaznje
nemara
i ode
nestane sve
ostajes prepusten sam sebi
i sudbini
koja
kao da i ne postoji
ali isto tako
kada mislis da je gotovo
da ništa vise nemas
da ništa nije vredno truda
kada živis
bez volje bez icega
pojavi se neko
ko ti uleva poverenje
ko te voli i postuje takvog kakav jesi
tera te da se dignes iz ničega
i izgradis nešto
mnogo bolje nego pre
dosla si tiho
neprimetno
sasvim nenadano
ali otvorila si mi oci
naterala si me da vidim
a mislila sam da sam slepa
naterala si me da opet volim
a smatrala sam da vise nemam srce
bila si uz mene u dobru i zlu
a takve stvari se pamte
jednom
kada ćeš se i ti tako osecat
kada nećeš biti svesna sto imaš
shvatit ćeš da imaš nekog kraj sebe
nekog ko te nikada neće ostaviti
nekog
ko će ti uvek biti zahvalan
nekog
ko te nikada neće zaboraviti...

KAKO ?

Hvala,hvala na poseti,citanju.

Zivotne price,zivotni dozivljaji.

U knjizi zivota postoje?
Postoje trenuci koji mogu promeniti zivot, koji se pamte.
Postoje reci, koje se ne zaboravljaju; reci koje zigosu nasu dusu
jer u njima osetimo istinski dodir drugog bica.
Reci koje nas nose dalje od naše stvarnosti, reci koje nam se cine
kao da su posudjene iz vecnosti,reci koje nosimo sa sobom u susret vecnosti.
I takve reci pamtimo kao kapi onog letnog pljuska na licu,
čiji dodir se ne zaboravlja čak ni onda kad se osuse i ispare s vremenom.
Te reci i rukopis kojim su ispisane na stranicama naše duse, ne zaboravljamo
ni onda kada nam se čini da je vreme osusilo onu zivotnu boju kojom su bile ispisane.
I ove moje reci su podsetnik na te darovane reci..koje podsecaju kako je
ljubav vecnost za voljene i zaljubljene a zaborav samo fraza i izgovor za nesrecne...„

pozz
”

Zašto?
Bože moj!
Svoje oči podižem
Prema tebi
Kao već toliko nebrojeno puta.
Zašto i čemu
Držiš me živu?
Život je ovaj
Tako proklet
Zašto, pitam se
Po stotinu puta
Zašto moram živeti,
Rado bih da me nema
Da oči mogu sklopiti.
Zašto, pitam se?
Zašto moram trpeti
Zašto moram
Kroz toliko toga prolaziti?
Bože moj,
Bojim se da teret
Života ovog
Neću moć podnijeti.
Ti znaš i vidiš
Što sve predamnom stoji
I što me još čeka.
Zašto, pitam se
Zašto je smrt
Od mene još tako
Neuhvatljiva,tako daleka
Zašto,pitam se???

Kad malo razmislim…
Gase se razlozi…
Ne mogu doći do cilja
I shvatiti bit…
...umiru svetla
Oživljavaju sumnje…
Ustaje nova tišina
A ja i dalje čujem buku…
Nastavljam se probijati
Kroz moždane vijuge…
Prolazim kroz sve te stanice…
Daljinama i širinama…
I svejedno ne vidim prave motive…
Sve je pobrkano i raspršeno…
Komadiće ne mogu sastaviti u celinu
Slepa,
Pokušavam pročitati dodirom
I osetim neobjašnjive linije
I ulazim u spiralnu prazninu…
Hladan zrak prolazi
Kroz moje prste…
Tamne konture oko mene
Kao da oblačim crninu…
Dolazim nepozvana
Opet u misli…
Vraćam se
Valjda po ostatke…
Kojih je uvek nedovoljno…
Uvek kasnim…
I onda ostanem bez ičega…
I izlazim uvek praznih ruku
Ne shvaćam se
Po ko zna koji put…
A ne mogu se kontrolirati
I težim otkrivanju
Svežih novosti…
A opet ostajem na staroj
Nemogućnosti i nesposobnosti
Da uhvatim i čvrsto stisnem objašnjenje…
Premeštam se s jedne strane na drugu
I ne mogu naći ravnotežu…
Istina i laž se isprepliću
I ne znam što odabrati…
Samo želim biti ja…
Kopija onoga što sam zamislila…
A postajem neko drugi
Neko ko je daleko od sebe…
Samo želim razmišljati…
Lutati umom
I osetiti misli
Kako se lepe za moje dlanove…
Želim dohvatiti odlučnost…
Želim…
Rezultate razmišljanja…
I sve učinjeno htela bih zapaliti…
Učiniti nešto novo i korisno…
Želim biti stranac
I praviti se da je neko drugi pogrešio…
Ali...?