...
Prvi put sam čuo sličnu pesmu o majci i mrtvom sinu partizanu dok je moja mama jedno jutro pripremala furunu za potpalu. Pesma je uzasno teska i bolna a pocinje nekako ovako:
„Na Kordunu grob do groba
trazi majka sina svoga”…
To je već bilo dovoljno da zaokupi moju paznju pa da sednem pored nje gledam je kako redja papir, suve grancice i poneko manje ‘ocepano’ drvce tiho pevajuci. Tu je majka, ona je sa Korduna takođe a tu sam ja njen sin ziv i zdrav. Pesma dalje kaže da ga je nesretna majka nasala pa pocela da ga zali kad odjedanput zaiskri tracak nade da će mrtvi partizan oziviti.
Grob se je otvorio sin je majci govorio:
-Nemoj plakat majko stara, pusti sina da odmara
tezi su mi tvoji placi nego bombe i bacaci
teza mi je suza tvoja nego crna zemlja moja…
Ali kad na kraju pesme cuh:
Idi kuci kaži rodu da sam pao za slobodu
Za slobodu i za pravo svoj sam mladi zivot dao!
Suze jurnuse na oci nekontrolisano kao sto se vatra rasplamsa u tom trenutku da proguta ono sitno granje pucketajuci. Plamen dohvati sitna drvca trazeci još cvsceg ogreva da obuzda svoj snazni zanos koji sad izbacuje zeravice stvaraci zeljeni zar. Vukao sam mamu za suknju da ne prestaje sa pesmom trazeci da peva ponovo. Da ozivi sina.
-Kako ću Neso pevati kad ti places?
rece ona a i njoj zacrvenele oci.
„pa šta je posle bilo?”
„Jel’ oziveo”? Jel’ tako stvarno bilo?
Tražim slamku nade koje ocigledno nema kao ni onih sagorelih grancica u vatri. Pevusi mama sada samo onu varljivu strofu sto ja volim kad je sin ustao iz groba, gura povecu cepanicu drveta kroz otvorenu ringlu u razbuktalu vatru i par komadica uglja. Ja sve to pomno pratim ne gubeci nadu da će mladic oziveti. Kada je sav posao oko vatre zavrsila zagrli me pa privuce cvrsto sebi. Izljubi po glavi, saceka malo da prođe neko vreme verovatno da se ona sama smiri pa rece:
-to je samo pesma sine…samo pesma, ajde igraj se,
gura mi raspali auto sa tri tocka u ruke.
Odem u svoj cosak, vozikam autic levo desno razmišljajuci:
‘Ma možda će drugi put da ustane taj partizan iz groba za uvek a ne da se vraca u njega, pa da ode lepo kuci sa mamom. Na Kordunu je sve moguće. Eto prošle godine mama dobila dopisnicu da joj je tata ‘Joze’ umro.Svi smo se živi iplaka . Ja nisam hteo da prestanem da placem dok ona ne prestane pa je pao dogovor.
„evo prestala sam.”
brise keva stare suze a nove nailaze a ja ne mogu da gledam kad mi je mama tuzna. Sve mi nekako razdire grudi i teško mi je.Ona mora uvek da je nasmejana. Da sija od sreće jer je majka.
MORA!