ВУК, ИКОНА И ТАТИНА СЛИКА

Вук је дошао у ову земљу, тачно пре 15 година, још увек памти и дан , 25 септембар. Донео је један кофер, у њему мало гардеробе, будилник, Икону Светог Јована и татину слику.

Када је рат наишао у његово село, однео је све као надошла бујица. Он је студирао у Београду и није ни сањао да ће нешто тако икада да се деси. На вест да су његови побијени, реаговао је прво неверицом а онда бесом. Спаковао се за пет минута и на цимерово питање где ће одговорио је кратко_

- Идем кући

Путовао је три дана, границе су на ратном подручју биле затворене. Пешачио је кроз непознате пределе држећи правац запада и запиткивао случајне намернике и војнике. Сви су му говорили да не иде тамо, тамо је Пакао.
Вук би на то оћутао и наставио би даље.
Једног јутра, баш после Ђурђевдана стигао је у своје село. Сунце се до пола још увек скривало на хоризонту, мирис тек процвалих шљива се разлио зеленим бреговима. Усамљени пси шетали су изгубљено тражећи рану. И да није рат и да куће нису изрешетане мецима и да нагорели кровови не штрче у ово лепо мајско јутро, рекао би свако, да нема овако лепог места на Кугли Земаљској.

Вук најзад дође до своје куће, ограда разваљена, прозори поломљени, две хумке у дворишту, без ознака, без дрвеног крста. Он не пусти сузу, само уђе у кућу, скиде Икону Светог Јована са зида и татину слику који је умро пре пар година.
Прекрсти се излазећи из куће баш као да излази из Цркве, три пута, саже се и пољуби кућни праг. И само рече

- Збогом

Вратио се истим путем, заобилазећи страже ко зна чијих војска, живот на селу га је научио да се сналази у природи.

И тако су Вук Икона и татина слика дошли у ову земљу.
Сналазио се како је знао и умео, послове није бирао. Кућио се полако. Упознао једну странкињу, доселио се код ње, окачио Икону на исток а татину слику на Запад. У почетку све је ишло како треба, а онда разлика у менталитету је учинила своје, Вуку је досадило да једе џанк храну сваки дан, картонске кутије од поручених пица су се само слагале у дворишту. Жена му је рекла да дивљак и да би било боље да никада и није дошао у њену земљу. А онда је рекла да избаци оно пластично буре са киселим купусом и да се губи да га више никада не види.
Вук буре није избацио, само је псаковао кофер, узео Икону Светог Јована и татину слику и кренуо даље.

Дошао је у други град. Обећао је себи да ни са једном странкињом неће више да се жени. Скућио се убрзо у двособном стану у згради где је било пуно емиграната из његове Земље. Ту му је било лепо, кад год би ушао у лифт чуо би његов језик. На ходнику су деца причала исти тај језик са родитељима.Ускоро се упознао са пар таквих људи и одлазио код њих на кафу и пиће. Једнога дана у посету код комшија Петровића дође млада рођака. Мада још увек разочаран и браком и разводом, заљуби се чим је проговорила. Његовим језиком. Лепа паметна. Пошто се већ распитивао код комшија Петровића сазнао је да зна и да кува. Сарме, пасуљ, ђувеч, пребранац. Зна и колаче да прави. Оженио је након месец дана. Преселили су у мању кућицу. Жена није радила, а он није ни замерао, боље да кува и да га дочекује сваки дан, баш онако како је његова покојна мајка дочекивала покојног оца. Није јој сметало ни пластично буре са киселим купусом, ни сушара коју је нпаравио у дворишту и сушио месо и кобасице. Упозали су пуно људи а и познаници из зграде су им долазили. Са славе на Славу сваке године, са роштиља на роштиљ лети. Али жена није хтела да почну са децом. Прво да се скуће како треба, да ушетед пара, да купе нови ауто, нови телевизор, па лап-топ, па да иду на Кубу барем два пута годишње. Нису пропуштали ни један концерт било какве групе која је долазила из његове бивше земље. Мислио је Вук у почетку, па тако можда и треба, још су млади.
И купили су већу кућу, са базеном. Нови ауто њему, нови њој. Она и даље није радила а он је радио по два посла и сваке суботе а понекад и недељом. Све мање су се виђали, све више свађали.
Прошло је неколико година а деце нису имали. Жена је куповала све више гардеробе јер се гојила. Све више је трошила на маникире, педикире, фризере, масере, џим. Све мање је кувала а све више гунђала, како је он неспособан да се одмакне од црте, како физикалише за друге уместо да зарађује за себе.
И Вук једне ноћи устаде, спакује кофер са гардеробом, скиде Икону Светог Јована и татину слику и крене даље.