PREDAK 17

Šta bi Nesi da da sinu ime Filip?
Pitao je moj otac majku jednom prilikom, misleci verovatno na svog dedu Filipa. Nisam ni ja imao neki naročit odgovor.Za pradedu nisam nazalost ni znao a još manje je znala majka o mojim planovima i imenima. Cerci sam dao ime Marta ne toliko po dobroj baki sa Korduna koliko sto mi se svidjalo to ime koje je srpsko i internacionalno.
Desetak godina kasnije dok smo na nekoliko dana bili u selu kod Kostojevica krenem ja iz porodicne kuce Simica da tražim sina jer je već pocelo da se smrkava.Usput sretnem nasmejanog rodjaka komsiju Micu i na moje pitanje da li zna gde je Fica rece da su sva deca iz komsilika gore kod groblja igraju lopte.
-Kakvog groblja?
Pitam
„porodicnog” u stvari samo nekoliko spomenika ima tamo a tvoj pradeda Filip takođe ima svoju spomen plocu.
Nisam znao za taj podatak pa ga podstaknem da dalje prica.
-E vidis, tvoj pradeda je , kad je ono krenulo da se ratuje sa Austrougarskom i kad bese mobilizacija poveo konja sa sobom i otisao u komandu. Isao je svuda gde i vojska pa tako krene u povlacenje preko Albanije.
Glad je bila velika kao sto znaš , umiralo se na veliko od bolesti i iscrpljenosti pa je vojska predlagala Filipu da zakolju konja da bi imali šta da jedu par dana.
„Ja sam konja poveo iz sela i moram ga u selo vratiti ,”
odgovori im vojnik Filip. Dalje nisu mogli da se ubeđuju sa njim znajuci da je zivotinja neophodna, da im pomaze i nosi opremu.
-Posle par dana tvoj pradeda je klonuo od izgladnelosti i bese ostavljen pored puta jer mu nije bilo spasa.
U koloni vojnika koja je prolazila naidje moj pradeda iz ovog našeg sela koji mu je rod isto i pridje.
„Ljeba…ljeba” buncao je nesretni Filip ili ‘Vilip’ kako su ga mestani zvali, vadeci krvavu saku iz usta sa koje je već pojeo nekoliko prstiju!
-Cekaj…Cekaj,
ocu ja da sve bude jasno pa prekidam rodjaka Micu.
Oćeš reci da je jeo svoje prste?
„To ti pricam burazere,”
rece Mica,
već je bio izgubljen u bunilu ali konja nije dao.
Povuce rodjak dim iz cigarette malo dublje pa ga izbaci tek iz drugog izdisaja.
Sve mi se pomesalo u glavi. I to da mi je moja žena Jasna rekla da ime Filip znaci ljubitelj konja…i ‘slučajni susreti’ nas, naših pradeda… i odlomak koji sam procitao u *Srpskoj Trilogiji Stevana Jakovljevica.
Isao sam peske.U jednoj sumi pored puta lezao je vojnik.Oci su njegove bile mutne a grudi su se naporom nadimale.Ostavili su gad a umre.Malo dalje lezao je iznemogao Konj.
Izasli smo na proplanak gde su se deca igrala.
„FILIPE!
Pozvah glasno.
Moj sin se okrenu ka meni pa kad vide da ništa ne govorim nasavi da trci za loptom.

--------------------------------------------------------------------------------------------------------*SRPS KA TRILOGIJA-Stevan Jakovljevic-prvi svetski rat u Srbiji
”