Dobro vece, molim vasu kartu.



Izvadio je iz kaputa kartu, koju je ljubazni gospodin pogledao I otkinuo jedan kraj. Nasmesio mu se izvestaceno kao I svim ostalim posetiocima I pruzio nazad do pola iscepanu, deo koji je otcepio strpao je u dzep. Santjago nije ni imao nameru da veceras dodje u pozoriste, docek Nove Godine se slavio uveliko u gradu, restorani su bili puni.

On je bio sam I između izbora da ostane sam u svom stanu I da odgleda neki film na televizoru odabrao je da jednostavno obuce kaput I izadje napolje.



Sneg je pokrio ulicu poput spreja kojim cvecarka ukrasava cvece u buketu. Jedan paketic koji je spremio sam za sebe ostao je ispod jelke. Znao je da će ga sutradan otvoriti I da će se radovati kao da je deda Mraz zaista ostavio svojerucno, iako već decenijama ne veruje u njegovo postojanje. Može da kaže da je bio dobar ove godine, da je vredno radio, novi auto je kupio, kucu je renovirao, putovao je u Juznu Ameriku, delio je prosjacima sitnis kad god ih je sreo, sve je radio da bi druge usrecio. Kolegi je pomogao da nadje devojku, komisinici je kompjuter popravio, nije nijedan saobracajni prekrsaj napravio, porez je uredno prijavio, dao je pare za bolnicu, glasao je, udomio je jednog psa lutalicu.



Sve je cinio bas kako je trebalo, ali nije sebe usrecio.



Zagazio je već u drugu deceniju jednog prosecnog zivota. I koliko je već Novih Godina prošlo, I svaka Nova je obecavala nešto uzbudljivo. I od obecanja nije ostajalo ništa, sve se ponavljalo.



Veceras je ramišljajuci sve ovo već napisano ugledao natpis ispred pozorista:



Pobuna reci



Naslov ga je privukao u momentu, prisao je blagajni I kupio kartu. Usao je u toplu prostoriju, sala nije bila velika, pedesetak sedista. Zidove su ukrasavale neke stare slike, fenjeri su zavodnicki bacali prigusenu svetlost. Skinuo je kaput, odmotao sal I seo na crveno somotsko sediste. Velika crna zavesa je delila proctor između gledaoca I glumaca. Miris kokica mu je golicao čula. Osvrnuo se oko sebe I primetio da je samo on u gledalistu I jedna žena.

Niko vise.



Razum je njegov odmah objasnio da je Nova Godina I da ljudi slave a ne gledaju predstave. Žena je sedela ispred njega , dva reda.





Fenjeri su se ugasili, crna zavesa se podigla I reci su istrcale bez ikakve najave.

Ocigledno je to bio neki moderni perfomans, reci su pravile čitave recenice, I trebalo ih je brzo citati.



- Nova Godina donosi Mir

- Nova Godina donosi Obecanje

- Nova Godina donosi Radost

- Nova Godina donosi Produhovljenje

- Nova Godina donosi Uspeh

- Nova Godina donosi Blagostanje



Pocese raci da se redjaju na pozrnici I on se oseti još jadnije, još usamljenije. Grcevito je stiskao naslone svoje stolice. Znoj mu se slivao niz cello, srce poce ubrzano da kuca.

I povika glasom kao da nije njegov:



Laz je, sve je to laz!!!



Kako to izgovori, sve one reci na bini se uskomesase, narogusise. Žena se uplaseno okrenu ka njemu. Nastade neopisiva graja, fenjeri pocese nervozno da zmirkaju, redari utrcase poput policajaca.



On zgrabi svoj kaput I istrca napolje. Hladan vazduh ga je otreznio u momentu.

Izvadi cigaretu I dok je palio, zacu iza sebe korake. Žena iz pozorista.

Okrenuo se I ugledao kako uplaseno ide za njim.



- Imate li jednu cigaretu za mene, upita ga.

On izvadi još jednu I kresnu upaljacem. Ugleda dva plava oka I oseti jednu jedinu reč koja nije bla izgovorena u pozoristu:



Ljubav!!!



Žena ga uhvati ispod ruke, oseti toplinu pored sebe I njih dvoje zajedno vratise se u Staru Godinu.