-PRIJATELJU.
*Kako si ti nasao put do mene.
Kažu najgore je dici zidine oko sebe,ograditi se od ljudi i vanjskog sveta.
Nisam to htela,ali ,nekako nadjoh se zatocena u zidinama.
Oteta od same sebe,od sveta.
Zarobljena u vlastitim frustracijama i idejama koja smisla nemaju.
Kao zarobljeni u ludnici sve je oko mene zatvorena kutija.
Pokusavam izaci,probiti se kroz zid ali bezuspesno.
Zid je elastican, i imam osecaj da bih uspela da samo jače malo udarim.
Ali svaki put vratim se na isto,
odbijem se od zid i zavrsim na sredini okruzena opet istim.
Tražim tebe ali ni tebe nema unutar kutije.
Ni u mislima mojim vise nisi isti.PRIJATELJU moj.
Slike su izbledjele,samo još pokuju imam celu.
Samo još pokoji momenat čini se tako stvaran.
Poneki dodir još i osetim,dah tvoj na mom vratu,usne stopljene s mojim...
I ponekad zastanem,zaustavim vreme koje je ionako zaustavljeno.
Zanima me koja je to sila koja me održava zivom.
Šta je to unutar mene sto me drzi u trenutcima kada sve se rusi.
Ko to ima pored mene ako am sama samcata zarobljena,
ko mi to pravi drustvo u trenutcima samoce ???