i ladja kad potone, još dugo sanja luku...

napolje iz moje pesme
iz moje rime
kad ne znaš kako
i čime
da zakrpiš ljubav...

JEDNOM CES SE SETITI MENE ?

Proslost tad biće za nama,
izbledelo lice i suza neisplakana,
zbog tebe živecu i biću sam.

Jednom ćeš možda poželeti da cujes
moj glas sto dozivao te je noćima
možda tada kasno biće
jer mene vise nema u tvojim ocima.
Jednom sam te voleo na svetu najviše,
tada si ti sve moje bila,
kajaces se, možda, jednog dana
sto si me bez nade ostavila.
;)

;)
Napokon je doslo
Vreme da se trazi.
Žena koja će da voli;
Dosta nam je laži.
Tražim sada vise;
Da je tu za mene.
Sve zelje koje želi;
Biće uvek njene.

Vreme je za ljubav;
Vreme je za sreću.
Biću uvek tu za tebe;
Napustit te neću.
Nema vise suza;
Nema vise tuge.
Od sada samo tebe volim;
Zaboravljam sve druge.
Keve mi!
;)

Opet te nema..?
I nedaj da starim bez tebe.

Ti si mi posledna stanica,
ja neću dalje da putujem,
pogledaj oci su mi tuzne,
ne daj mi da tugujem.

Ti si mi sreća jedina,
i osmeh tvoj sto blista,
pruzi mi ruku ljubavi,
nasa je dusa ista...?

Ti si mi zvezda s' neba,
od tebe druge se ne vide,
pred svima reci „volim te”,
nek mi na tebi zavide.

NEKA TE VETROVI LJUBAVI
U ZIVOT MOJ DONESU,
NE TREBA Ništa DA GOVORIS,
ZNaš MOG SRCA ADRESU.

NE DAJ DA STARIM BEZ TEBE,
NE DAJ DA LJUBAV NAM SRUSE,
NE DAJ DA SAD NAS RASTAVE
KAD NASLE SU SE DUSE.

:)

MOZDA...

Možda nas mogu ubiti
ali nam nikada ne mogu
uzeti sjaj iz ociju'
jer nasa srca će živeti
ma koliko puta mi umirali!

http://www.youtube.com/watch?v=sy_c_1rXkYk&feature=player_embedded

jutric.

pozz

Spiram tragove reči sa usana. Da li se kajem? Ne znam... Sanjam budne snove, zavedena baršunastom tminom ovoga nevremena. Samo poneka munja, žustra, hladnog srca preseče moje misli. Izbrišem sliku, posečem je... Ali, uzalud..., eto, na onome mestu niče još njih, istih, sličnih, jačih... Korov moje duše jača...
Ne laži me, jer tvoje laži zaboleće te jednoga dana mnogo jače nego mene.
n.n.

Kao dijete sam jedva cekala da padne snijeg a radosti nikada kraja kada pocne da pada u velikim pahuljama, pa one kao male krpice onako s neba po nosu po ocima, po licu, na vrhove prstiju.
I još se sjecam da sam znala ustajati po cijelu noc i provirivati kroz prozor da vidim jel još uvijek pada i koliko je napadao, ponekada izadjem i napolje da opipa jel onaj suvi ili mokri koji nestaje.

I onda tako stanem i raširim ruke u pola noći Iznad mjesec, bjelina snijega, a iz neba flekice pahuljaste. I sve mi dodje ko neka magija, ko ja sama u zacaranom mjestu, tope se moje stope od vreline bosih nogu.

A onda mati otvori prozor:„pa dobro jesi li ti normalna? Ulazi u kucu”!

Sada kada razmišljam o snijegu, prve misli lete prema onima koji će se smrznuti i koji će biti gladni, jer nemaju i nezbrinuti su, pa mi snijeg dodje kao kazna za ljudski soj.

Samo ponekada u mislima raširim ruke i podignem lice prema nebu, bosonoga u snijegu. Ali krisom da niko nikada ne sazna gdje sam to lutala..

I cemu se nadas srce moje?!

Dozivet ću još hiljadu ovakvih situacija
ali sigurno nikada neću dokuciti cemu sve to?

Zar ne postoji mogućnost da nakom toliko vrmena
ne prihvatim cinjenicu da je to to?

Po ko zna koji put odvlacim se spustene glave u sobu
sa još jednim rezom na dusi.

Razocarana,povredjena,unistena.
Hvala ti za svaku nanesenu bol,

Hvala ti što ne dozvoljavas da sirim svoje vidike.
Hvala sto uvek nisi tu kada te trebam.

Sto uvek sam zelela da imam nešto sto i drugi.
Nešto sto nikad imala nisam-nikad ni imati neću.

„Od ovog stvarno ne znam bolje.
Niti mogu da dam.”

VOLIM TE:
Ja te volim kad ćeš to da shvatis
samo te molim da mi se vratis
jer bez tebe ne mogu živeti

za jednog simpa momka;)

Sada mora biti nešto veselije, zbog slatkog od šljiva
i snježnih pahulja koje se pamte kao prvi poljupci...
--------------------------------------------------------------
ljudi pamte prvi poljubac kao nešto slatko, neponovljivo. Ovo neponovljivo, hvala nebesima sto je tako. Da se ponovilo ja bih ostala frigidna cmizdrulja:)))
Sahvatao me nekakav po mome prvom debutantskom izlasku i kupio mi sladoled, sok, pricao mi slatko i onda bez pitanja i najave gurnuo svoj jezik u moja usta!!! Mislim da je bespotrebno reći da sam se zaledila ko Don u zimu a on se smijao i zacikavao me da ne znam da se ljubim pa me tjesio da ću nauciti, pa tek je prvi put, i htio opet ja rekla da je jedna lekcija dovoljna za vece.

Isto tako je nepotrebno reći da sam ga poslije izbjegavala ko kugu a on molio, zivkao, plakao, prijetio i onda odustao govoreci da mu se ionako ne gubi vrijeme sa klinkama. Ja odahnula i odlucila da je bolje solo:)))

onda je dosao onaj cije su oci pricale sa mojim ocima i poljubio me prvi puta bez da je ijedna naglas izrecena riječ pala između nas. I usne se uklopile samo tako kao djecija slagalica i mekoca na mekocu i njeznost na njeznost i sirina i velicina i brzina ringispila u glavi. I nismo prestali da se ljubimo godinama. Te noćidok sam se spremala u krevet i gledala svoje sjajne oci u ogledalu, ote mi se misao:„ ma ko se ne zna ljubit mamu ti neotesanu”?!!
:)))

... i neka me Ljubav
u proleće uvede uzvišena glasa:
neću zastajkivati i neću zaboravljati
neću tražiti počinak tamo gde zidovi ne pružaju utočište
samo ću osluškivati reči u sebi
terati ih da borave na svetlu dana
i pevaju prkosom...

A pesma mog života
nestaje u daljini
vraća se svakog dana
da me malo umiri
a ljubav je moj prijatelj
u pustoj samoći.

pesma nad pesmama!

...LOVAC.
lovim senke u tmurnoj noći. Gde god se okrenem samo moja senka. Ja volim samoću. I to je tako. Samoća u gomili, ili samoća u pustoši, samo da je samoća. Neke stvari postoje da bi se razumjele.
Ja izbegavam takve stvari. Što ne-jasnije to bolje. Što manje znam to sam više srećan.
Ja se ne radujem svačijoj sreći, nit tugujem svačije tuge. Ne volim deliti vlastitu muku. Ako mi je muka, muka mi je. „S mukom pod rukom, tražim nadu u padu, a gadja me aplauz, gadja me smeh.” Moje misli pustim da čuče u meni, i kad god im se može da se isprave ja ih dočekam šamarom.
Ja kad gubim, gubim sa smehom. Ovaj put se bojim da ću pasti sa gorkim plačem. Bojim se da ću proliti suze. Bojim se da ću izgubiti bitku, u kojoj sam toliko nemoćan. I opet mi se čini da je pravedno. Od Boga je. Koliko je samo suza proliveno zbog mene. Koliko sam boli nanosio, i koliko sam prkosio Bogu, i strah me nije bilo. Kajem se. Posmatram koliko sam jadan i malen, dok Ga molim, da odnese Đavla tamo odakle je i došao.
Da ga razoruža i da mi da volju da izdržim. Za srce me ujeda, ...'o mater. K'o onaj dim za oči. Onda kad svi misle da razumeju, kad svi priče vezu, i misle da znaju baš sve. A ne zna niko ništa ! Pa zar tražim toliko ? Ne želim da razumete, samo da ne sudite ! Ne sudite vi meni, jer sam ja davno prestao suditi drugima, davno sam zgazio misli o drugim ljudima koje su se želele ispraviti.
Pa zato, ne pokušavajte. Ne pokušavajte razumeti me. Ne, ni u ludilu. Ne hodate mojim cipelama. Ne želim da divanite o mojoj muci. Ne sudite mi. Kad gusle završe svoje, nakon što budu saslušane, samo će se jedan sud važiti. Jedan jedini, koji me za srce ujeda, ...'o mater. Strepnja.Zar ne ???

...pesma koju ona neće videti
Znaš,pokusavam nešto reci;
Ali ocito dobro mi ne ide...
Tražim reci,pesmom da kažem;
Da bar ovako drugi ne vide.

Jutrom se budim s licem tvojim;
I srećan sam sto ću te videti.
Samo u sebi razmišljam i brojim;
Da li će se tebi svideti...?

Znaš,kada se ovako rano budim;
Ja pomislim uvek na tebe.
I celi dan se tako trudim;
Da vidim te uvek kraj sebe.

Da,zaljubljen sam u tebe;
I teško je to reci...
Zato sada mucim sebe;
Zapisujuci ove reci.

Rekla si sebi,ili ne?
prijatelja si izgubila tako;
Jer želio je on da te ima...
I sada mi nije tako lako;
Ni on nije znao da te gubi.

A ja ne bi zeleo da izgubim tebe;
Zbog samo neke ljubavi.
Ja želim te uvek pored sebe;
Iako se nismo razumijeli...?

Onda te molim da mi oprostis;
Sve sto sam sada napisao.
Možda je cudno,ali ja sam;
Tvojom dusom disao...

Da Prijatelju,posvecujem pesmu tebi;
I njom ti se obracam sada.
Da nećeš mi zameriti na njoj;
To mi je jedina nada...

Ipak možda stihovi ovi;
U tvoje ruke nikada ne dodju.
Možda će i oni,kao ljubav moja prema tebi;
S vremenom samo da prodju...

Jer teško je voleti,a ne biti voljen;
I sam znam da je tako...
Zato se uverih po ko zna koji put;
Da voleti nije lako.

Ako ova pesma dodje do tebe;
I ako skupim snage da ti je predam.
Znaj da ovu ljubav sto osecam prema tebi;
Ja nikom drugom ne dam...

Neizvesna je sudbina ove pesme;
Bas kao i ljubav moja.
Ni ona sama izgleda ne smije;
Da kaže da li će biti tvoja...

Znaš,ipak na kraju želim reci;
Da divna si osoba za sve.
I nadam se da ćeš preko svega preci;
Iako kažeš NE...?

Good morning.

http://www.youtube.com/watch?v=PUgJxLg_KFc&feature=player_embedded

Ušunjam se u tvoj jastuk
kao tišina perja,
kao tršave šiške večeri
mirisave od lišća,
od mesečine na peščanim obalama,
od uvele svežine oktobra,
- baš tako se ušunjam
i slušam,
slušam šta sanjaš.

Nikome neću kazati.
Ali hoću da znaš:
čuo sam,
čuo sam sve što sanjaš,
jer drugo ništa i ne znam
samo se u snove razumem,
kao što se kauboji razumeju u laso,
kao što se tvoj tata razume u politiku,
kao što se najveći fudbaler razume
u svoju veliku utakmicu,
- tako se i ja samo u snove razumem.
m.a.

Kad budem imao iskustva
i budem stariji
govorio sam na kraju svake ljubavi
na rubu svakih ociju
i na rubu pameti ako baš hoćeš
...kad budem imao godina
kao ljubavi u sebi
nikad više neću
ponavljati iste greške
i neću pamtiti sve sitnice
i nikad neću bez pameti
samo srcem
kroz maglene koprene
i to sam govorio
ponavljao
a eto s tobom sam stariji
i ništa nisam naučio.
c/p

Život s'greškama

Jesi li ikad bio na mestu
gde je nestala nada
gde je ostalo samo strpljenje?
Tamo gde pogled
od istine pada,
a rame ne trpi
osećanog grljenja?

Ono skriveno nema cene
a ja volim delikatne sene.
Što ti želiš da budem
ono što ne vide oči snene
dok prolaze pored tebe putem.

Ne znam dal su laži
ono što želim,
ono što dušu
iz osećaja u osećaj seli.
Ponekad mi se čini
da znam što hoću
al ponekad zagrlim
i svoju samoću.

Osećam i dalje žed i glad
misli upozoravaju greh i tama
ipak, samo si jednom mlad
a zauvek živiš s greškama.

Dobro me slusaj
Dobro me slusaj sada
jer ko zna, možda je posljednji put.
Ja vise ne znam sto da ti pruzim,
a i da odem, nemam kud.
Da ti okrenem ledja hladno,
samo bih bila jednaka tebi.
A i da mi ponovno zivot daju,
nikog drugog volela ne bi.
Ovdje stojim sama...
Sama!

...Miruj ,miruj , srce moje , neka cas rastanka bude sladak.Neka ne bude smrt , nego savrsenstvo.Neka se ljubav istopi u uspomeni , a bol u pesmi. Neka se let kroz nebo zavrsi sklapanjem krila nad gnezdom.Neka poslednji dodir tvojih ruku bude nezan kao noćnicvet..

U tome je bila sva moja ljubav prema životu: tiha žudnja za onim što će mi možda izmaknuti, gorčina prikrivena zanosom.Zanosom!

Iz kojeg si ti svijeta
iz kojeg cvijeta dolazis
zašto nisi kao i sve druge žene
koje prodju kao sjene
čija se ni imena ne pamte
čiji se dodiri usana zaborave
s prvim jutrom

iz koje si ti ljubavi
iz koje knjige
iz kojeg romana
kad mi tako bez ikakvog plana
bez namjere
srce lomis na dijelove
i noćimi pretvaras u dane

koja si ti žena
kad mi pola zivota u tebe stane
zbog koje zalim
sve ovo sto prebrzo ide
sto su jeseni blize
sto mi se suze vide prvi puta

jedino si s neba mogla doći
jer druge putove poznam
i na njima sam s drugima bio sam

iz kojeg si svijeta
iz kojeg cvijeta nosis taj miris
da te volim
i nikad ne prebolim..
ž.k.

Volim sve pesme Mike Antica (a ko ih ne bi voleo) ali, nekako ova me uvek ponovo privuce k sebi, za nju NIKAD nema ogranicenja, ni u kojoj situaciji, niti vremenu:)

MOSTOVI

U meni večeras jedna reka
razbija ogromna brda daleka,
muči se,
urliče,
razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i rije kroz moje srce
i peče
i kroz oči mi kipi i teče.

U tebi večeras ista reka
čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.

Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.

Zato su naše sreće i tuge
uvek drugačije istovetne.

Mika Antić

Raskrsce...
Stojim na raskrsnici i gledam dole. Plasim se da podignem glavu i pogledam stvarnosti u oci. Sa jedne strane si ti. Tako sladak, neiskvaren, kao odraz u ogledalu decka kakvog sam za sebe htela. Moj Princ iz bajke, decko mojih snova. Tako je bilo teško naći te ali sada si tu. Samo nam nije naklonjeno vreme. Dosao si u moj zivot bas onda kada si mi bio najpotrebniji ali kada nisam bila spremna da ti pruzim sve ono sto sam zelela. Sa druge strane su bol, prasina, magla i kise koje prate njegovo ime. Gleda me ocima djavola i vezuje za sebe nekim praznim obecanjima kojima nikad kraja. Vidim jaku svetlost ali ne usudjujem se da podjem za njom. Možda je varka. Možda je samo trenutno slepilo. Plasim se onoga sto jesam, onoga sto mogu da budem. Plasim se da mogu možda da budem srećna. Plasim se da pogledam u sebe, možda se sama sebi u lice nasmejem. Neodlucna stojim tu a vreme leti kraj mene neverovatnom brzinom. Kojim putem krenuti? Ako krenem za srcem, biće to put trnja, tezak, padacu ali znam, ti ćeš biti tu da me zagrlis. Moj Andjeo... Bićeš tu kao uteha, nagrada za sav moj bol, za sve suze koje me čitavog zivota prate kao verni prijatelji. Da nije straha verovatno bi sada krenula putem koji vodi ka dnu, putem koji bi bio bolan i tezak, ali ta bol bila bi slatka. Imala bi Andjela kraj sebe! Šta nam vise treba? Samo ti i ja! Zauvek! Ali razum ne želi ni da zna za to. Previse je rizicno. Možda ću imati sve a možda ništa. Možda ću se jednom kajati sto sam srce slusala, kao sto sam se uvek kajala zbog toga. Zivot me je naucio da budem surova, da kao gorda kraljica koracam velikim koracima i gazim sve pred sobom. Možda...
Razum... Poslusam li ga krenucu putem ka vrhu, preko cveca do zvezda ali sa onim koga srce, na moju zalost, ne može da prihvati kao nekog sa kim ću sutra deliti dobro i loše, sreću i tugu, koru hleba, i znam, neće biti teško. Već sam navikla na sve uvrede, ništa me više ne može povrediti. Već znam šta me sve može cekati sa njim, ne rizikujem ništa. Ni svoj ponos, ni polozaj, ni svoju vrednost, ni svoju sliku u ocima drugih. Znam da niko nikada neće razumeti ako poslusam srce. Svi će se samo smejati, okacice mi najgore etikete, uz moje ime izgovarace najpogrdnije nazive, mrzece me... Mrzece svako secanje na mene. Sve ono sto mi u ovom trenutku znaci biće daleko od mene, daleko od mojih snova i zelja... Povredicu pola sveta... i na kraju, možda, neću imati ništa... Možda neću imati nikoga kraj sebe da mi obrise suze kada mi sudbina zadaje udarce...
Gledam dole, neodlucna. Plasim se da nacinim i jedan korak, plasim se...
Znam da ću se na kraju odluciti da krenem putem cveca, drzeci za ruku onog koga srce ne želi i plakati kao dete za izgubljenom ruzom koju je vetar odneo daleko od mene u nepovrat, u dubinu vrtloga vremena.
Znam, šta god da uradim kajacu se. Kajacu se ako krenem za srcem, ali isto tako ću se kajati i ako ne krenem., jer nikada neću znati koji put je pravi. Nikada neću biti sigurna šta je bolje, voleti ili biti voljen.
Raskrsce je preda mnom. Imam sve a opet nemam ništa. Gde god da odem ja sam izgubljena. Sama. Jer... pravi put ne postoji. Postoji samo kajanje...
ZNAMO STA JESMO ALI NE ZNAMO STA MOžEMO DA BUDEMO!!!