Hvala Minodora,hvala;)
Ti,Ti visoko iznad sveta hodiš, k'o čajni tanjirić po nebu brodiš:-)

Oh, zdrobi mi lažne dijamante.
Uronjena u mastilo oscilirajućih kapljica, pikantno okrećem zenice u smeru kazaljki na satu.
Jedan primitivac.
Plešemo po jesenjoj kiši. - Bojimo se prostora.
Krećem se umereno. Robot u meni. Kontrukcija na odstojanju:)
Spektakl mojih koraka utisnut u bizarnu kopiju ljudskih potreba.
Režiser u meni, u vremenu tromom, sećanju sporom - spušta špil na opusteli parket sveta.
Rodi se san.
I moje reči nestaju u začetku. S njima vodim rat !

Sati i minuti.
Dugi - Pod nebeskim svodom.

It was called; Perfect !
Ustaljena fraza da svaka jesen donosi jednu novu ljubav, u mojim
ušima nema prizvuka. Ono, što ovo užareno jesenje sunce može, sa
prvim zrakama da donese jednoj čeznutljivoj prilici samo
je svitanje uspomena jednog prošlog vremena.
Zrak bez osećaja. Beživotan, surov, prožet jednom
nostalgijom.
Uronim tako u to beščulno stanje, jedan bestelesni
ambijent potreba za tobom i slike izrone.
***
Već danima želim da odem do one naše klupe. Možda su je
deca već i slomila. Možda vetrovi uništili, kiše saprale
naše otiske...
Tu si me nekad čekao, i svake minute zvao kada sam kasnila :)
I tu sam obećala da ću da ti kupim brnjicu, da ti zabranim
poljupce... Bilo ti je smešno :)
A ja sam uživala... U svakom tvom' pogledu.
A ti bi skočio bi svaki put kada bi nešto prozujalo pored klupe,
bojeći se, poput malog' deteta. A ja sam noćima lagala sa idem
pratit' prijateljicu koja nikad nije otišla u Austriju, i
iskorištavala svaku sekundu mog' dozvoljenog izlaza da
upijem zrak koji ti dišeš.

Jedno leto je bilo čarobno. Bio si moj. Osećala sam to.
I sad osećam.To nisi bio ti, ovaj sada, onaj pre. Ne...
Oo, bili smo savršeni. Da si samo znao ti...

Onda - Najezda trome krvi bi.
O tome pesme neće biti.
Samo će večnik usnuloga oka, krišom da se pita:
Šta to beše skriveno, ispod kože njene zarobljeno, što kao larva svoj preobražaj traži, u jednom biću kojeg' još ne vide ?

Postoji u nama trenutak sećanja. Onaj deo koji isplovljava u očajnim nadanjima.
Postoji u nama neprobojni štit.
Zgazit’ će nas magla.
Družimo se s putevima kojim’ kraja ne znamo. A verujemo im.
Sad ponovo bližim se gradu. Stoleća kao da su prohujala – Drhtim.
Na peronu tragovi kiša. Od žara i pepela.
Nosim ih posvuda.
A raduje se duša. Čudno ! Nju milovao nikad nije – ovaj grad !
Dva raskršča, jedan put. Stopala suviše izlizana za pokušaj koračanja.
Pelin u zraku, otvoren prozor.
Udišem.
Možda vetar skriva tvoj dah. Zavidim mu.
Bdi ruka, bdiju čula, bdi i gori meso.

Uvereno prisutna...
Smelost u gladnim, jesenjim noćima. Odzvanjamo.
Opirem se bahato k'o onaj turoban baletan s iskrvavljenim prstima neću li dosegnuti drugu stranu izloga.
Izložene figure. Jednu porcelansku.
Naslonjena ledjima, već tinja osećaj u venama.

Daljina u milimetrima.

Male životne priče.

I to sve u Jesen.

Od kada sam počela da starim, ja počeh da piskaram!!!...O čemu?...Pa o životu...
Svakim danom priča je rasla ... dodavajući u nju moja „filozofska” vidjenja i priča života polako je bila tu.

To!... kažem ja – što više stranica čitaocu ću u razumnoj formi objasniti moje vidjenje života. Gord ... na preko sto napisanih strana otvorih prvu, i ... počeh čitati samu sebe... KADA DRUGI NEćE...
„Čekaj ... ova prva strana, dali ja ovo napisaH ... dvadeset sedma , uh ala sam samu sebe zakomplikovala ... pedeseta, ovo ni sama ne mogu razumeti ... sedamdeseta, ko mi ovo dopisa? Ma ... moj rukopis”...
Razočarana bacam moje „pisanije” ... jedva ostadoše zakačene o ivicu stola kad tu pored knjiga „Male životne priče”. Otvaram je, listam ... listam i hop ... evo je!!!

Za sve Vas ... male,velike i radoznale ... pričica. Prava ... predivna... Hoćete ... ?

Sve sto sam trebala da NAUCIM o zivotu NAUCIA sam još u vrticu!!!

Svakoe Jeseni, tokom mnogih godina, imala sam zadatak da napisem svoju ličnu izjavu o tome u šta verujem: moj moto. Kada sam bila mladja, taj dokument je imao mnogo stranica; trudila sam se da sve spomenem, pazila da mi ništa ne promakne. Dokument temeljan i opsiran kao presude Vrhovnog suda, kao da se rečima mogu rešiti svi egzistencijalni sukobi.
Poslednjih godina moj moto je postao kraci – ponekad je cinican, ponekad komican, ponekad obično intoniran – ali pišem ga i dalje. Nedavno sam pokusala da sustinu svojih uverenja sazmem na samo jednu stranicu i napisem jednostavnim rečima, mada svesna da to podrazumeva vrlo naivni idealizam.
To nadahnuce, da budem sto sazetija, doslo mi je na benzinskoj stanici. Rezervoar starog automobila napunila sam do vrha visokooktanskim gorivom super de luks. Moja stara krntija nije, međutim, mogla da ga svari i dobila je napad – motor je neprekidno kasljucao i gasio se na raskrsnicama, podrigivao na nizbrdicama. Shvatila sam. I moja glava i moj um povremeno pokazuju iste simptome. Progutam li previse visokosadrzajnih informacija, i ja ću dobiti napad, egzistencijalne vrste: kasljucati i gasiti se na raskrsnicama gde treba doneti zivotne odluke, jer uvek – ili znam previse ili premalo. Zivot nije izlet.
Tada sam shvatila da već znam većinu onoga sto smatram vaznim za smisleni zivot – i da uopste nije komplikovano. Ja znam. I znam odavno. Međutim, i živeti tako – to je već druga stvar. Evo dakle, ovo je moj moto:
Sve Sto Treba Da Znam o tome kako treba živeti, šta raditi i kakav biti, naucila sam još u vrticu. Mudrost me nije cekala na vrhu planine, na kraju drugog uspona skolovanja, nego se krila u pesku decjeg igralista. A evo šta sam tamo naucila:

Sve podeli sa drugima.
Igraj posteno.
Ne muci ljude.
Svaku stvar vrati gde si je nasao.
Pocisti za sobom.
Ne uzimaj ono sto nije tvoje.
Kada nekoga povredis, izvini mu se.
Peri ruke pre jela.
Pusti vodu u toaletu.
Topli keks i hladno mleko su zdravi.
Živi uravnotezeno: malo uci, malo razmišljaj, crtaj, slikaj, pevaj i plesi, igraj se i radi – svaki dan od svega pomalo.
Svakog poslepodneva odspavaj.
Kad izadjes u svet, budi oprezan u saobracaju, drzi se za ruke i ne udaljavaj se od svog druga.
Ne zaboravi da cudo postoji. Seti se semenke u plasticnoj casici: koren je krenuo u dubinu, stabljika u visinu, niko ne zna zašto i kako, ali tako je sa svima nama.
Zlatne ribice, hrcci, beli misevi, čak i semenke iz plasticne casice – jednom moraju da umru. I mi ćemo.
A zatim se setite svojih prvih slikovnica i prve reci koju smo naucili – najvece i najvaznije od svih reci – VIDI.

Sve sto treba da znate sadrzano je negde u ovom spisku. I zlatno pravilo, i ljubav, i temeljna pravila higijene. Ekologija i politika, ravnopravnost i zdrav zivot.
Uzmite bilo koje od tih pravila, dodajte mu teske, odrasle i zvucne reci i primenite na zivot svoje porodice, posao, državnu politiku, svet u kome zivomo – i videcete da će pravilo ostati jasno, tačno i cvrsto. Zamislite, koliko bi bolji bio nas svet kada bismo svi – čitav svet – oko tri popodne pojeli malo keksa i napili se mleka i zatim prilegli da malo odspavamo. Ili kad bi se sve države pridržavale pravila da svaku stvar vrate tamo gde su je i nasle i da pociste nered za sobom.
Kao sto je istina, ma koliko smo već odrasli, da je, kad izadjemo u svet, najbolje drzati se za ruke i ne udaljavati se od svog druga...
s.