sedeo si u stanici novobeogradskog MUP-a i čekao da
predaš podatke za pasoš i ličnu kartu, i
primetio si je kako nailazi preko hodnika čekaonice -
glatke osunčane cevanice,
lokne nalik mekim spiralnim antenama,
na ušima slušalice mp3 plejera,
prijatno lice.

sela je na klupu kraj tebe i spustila slušalice na vrat i
registrovala gips na tvojoj ruci.

„šta ti je sa rukom?”

„ništa. neki prelom glavice radijusa ali bez bitnije dislokacije...”

„pa šta ti se dogodilo?”

„pao sa bicikla...”

„pa kako?”

„spuštao se niz planinu i naleteo na budžu u asfaltu.
potom odleteo preko volana i završio u kupinama.”

„ajoj...”

„da...”

„šta reći: oprez!”

„oprez, nego šta.”

„fino što danas nije velika gužva.”

„da, nije. ja mislio da će biti krcato. kad ono...”

„izgleda su mnogi tako rezonovali, pa rešili da dođu neki drugi dan.”

„moguće... mada, nije isključeno da su se greškom uspavali.
možda svi nahrupe zadihani u čekaonicu kroz ona mala vrata u
u roku od par minuta...”

„uh, pomeri se s mesta!”

„...”

„šta to radiš?”

„pa rekla si da se pomerim...”

„o, bukvalisto! pa ne moraš sad da mi sedneš u krilo. beži malo tamo!”

„oprosti... jel ovako dobro?”

„beži još malo, vidi koliko ima mesta!”

„evo... jel dobro ovako?”

„dobro je, dosta! nemoj sad da ideš u drugu krajnost pa da ljosneš na patos!”

„da. bolje da se malo pomerim natrag ovamo, šta misliš?”

„može. pomeri se malo ovamo ka meni.”

„evo. jel sad ovako dobro? ili da se pomerim još?”

„ne, sasvim fino je ovako. to je, u suštini, to. ali nemoj mnogo da se guraš!”

„u redu...”

„i znaš šta...”

„šta?...”

„čudan si...”

„mah... a, šta to slušaš?”

„Mule Variations.”

„o, Tom Vejts?”

„o, da...”

zatim ste se upustili u razgovor o Tomu i o
drugim temama. saznao si da kroz nekoliko sati
putuje na crnogorsko primorje. saznao si
da voli sunce, mediteran, vino.
saznao si da voli šum talasa u letnjoj noći, maslinjake,
miris morske soli i borovine. saznao si da voli
da hoda bosa. i pomislio si - ona je
romantik nalik tebi. i
setio se da imaš u rancu nešto što bi joj se moglo svideti.

„izvoli, ovo se fino čita na moru”,
rekao si vadeći iz ranca i pružajući joj
knjigu; 350 stranica; poezija; meke
korice.

„šta sa tim?”

„pa poklon za predstojeće letovanje.”

„ne mogu to da primim. mi se i ne poznajemo!”

„kako, pa sedimo ovde već skoro 20 minuta i pričamo...”

„to se ne računa!”

„evo, spustiću ti knjigu u krilo i tiho se udaljiti...”

„ne! kategorički odbijam!”

„evo ti...”

„ne! molim te, nemoj mi gurkati tu knjigu u krilo!”

„ma uzmi...”

„ne mogu. ako hoćeš nešto da mi pokloniš idi donesi mi kesicu smokija!”

„ma drži...”

„ne želim!”

„uzmi...”

„ne!”

„hvataj!”

„ne! ne! ne!”

ipak, na kraju je popustila: pomoglo je
što si bio uporan kao mazga i što je autor te knjige
pisao prozu koju je čitala u jednom dahu.

otvorila je knjigu i na unutrašnjoj strani korica
ukazala se fotografija pisca.

„ima baš dobroćudan izraz lica...”

„da...”

„i te nasmejane oči...”

„znaš da je to omiljen pisac Šona Pena i Toma Vejtsa?”

„da, videla sam neke Tomove intervjue.”

prelistala je dvadesetak stranica i
opredelila se za jednu od pesama. pogledom je počela da
silazi preko lista hartije, a onda se
zaustavila, i tu ostala fiksirana neko vreme;
zatim je usledio
kikot, a onda je krenula dalje i
nije se više nigde zaustavljala sve do kraja pesme.

potom je zatvorila knjigu i spakovala je u
torbu, pa se razgovor o muzici i životu obnovio.
bio je to prijatan razgovor, lako je tekao i
mogao vas je odvesti bilo gde samo da ste ga vodili na
nekom komotnijem mestu od
policijske stanice (recimo na benzinskoj pumpi).

ispred vas, otvorila su se
vrata i uniformisani čovek te pozvao
da uđeš u novu prostoriju.

ustao si sa klupe i pošao za njim.

nova prostorija je bila prostrana i svetla, i
sastojala se od nekoliko boksova. u jednom od tih boksova će te
fotografisati, uzeti tvoje otiske i
postaviti pitanja. kompletna
procedura traje
oko pola sata.

službenik iz krajnje levog boksa
mahnuo ti je i pozvao te
da priđeš i
sedneš.